Stranci u (o) Beogradu

Ovde bismo mogli postovati putopise i šta drugi misle o Beogradu..

Instant weekend: Belgrade

Perched proudly on the Danube, the Serbian capital does day and night equally brilliantly
Richard Green

Why should I go? Because it has about the best nightlife in Europe: cosy cafes, terrific bars concealed within ordinary residential blocks, glitzy glamour joints and pulsating nightclubs that are magnets for the best DJs around. One night in Belgrade and you’ll be won over by the disarmingly friendly locals, all on supercharged joie de vivre.

It’s also a fascinating daytime city, with a commanding position on the Danube, a sprawling citadel, lots of unusual sights, great restaurants and good shopping. And it’s cheap and untouristy. For now, at least. Hurry and you’ll get there before the Eurovision Song Contest does, this April. After that, my hunch is that Belgrade will shuffle onto the city-break map of Europe in style.

What do I do? Start at the Kalemegdan Citadel, for an elevated view of the Danube and its confluence with the Sava. The park here is beloved of Belgraders, who come for their first snog, to push prams and to relish the changing seasons. Outside the gate is the smart, baroque main shopping street, Kneza Mihailova. Do call in at the intriguingly named “?”, a magical old bar/cafe/restaurant that serves formidable gibanica (Serbian pie made from filo pastry, cheese, eggs and sour cream) and great plum brandies (the national drink).

For some quantum quirk, there’s the Nikola Tesla Museum (Krunska 51; 00 381 11-243 3886, www.tesla-museum.org ; 50p), dedicated to Serbia’s hero of science. Don’t miss the hourly demonstrations of his inventions, including the electric motor, radio and remote control. At the most hair-raising exhibit, visitors are left holding an unattached neon light next to a 10ft-high Tesla coil that produces half a million volts. Lightning forks dance between two metal spheres, like a scene from Carry on Screaming, then the neon in your hand flickers on at full strength. Disconcerting, but fun.

Also worth a look is Tito’s tomb, set in peaceful gardens and accompanied by a bizarre display of hundreds of birthday batons. Birthday what? About a foot long, each is tipped with less than subtle communist-era art – model jet fighters, grenades, rifles and so on. They were used in the Relay of Youth, an annual two-month extravaganza that ended, on the big man’s birthday, in a Belgrade football stadium, where a youth would pass the baton, ever so carefully, to Tito.

Nearby, the island of Ada Ciganlija is the place for a summer swim or a winter stroll, with a string of little cafes fronting the lakeshore (Galleria is the best).

If you’ve a craving for cobbles, the lovely old riverside town of Zemun is three miles to the north. It is famous for excellent fish restaurants and the Tower of Sibinjanin Janko, built in 1896 to keep an eye on the Turks.

It’s worth walking along the Danube to Zemun, but take a taxi back. Belgrade has been flattened about 40 times, and this is a good way to see the most recent attempt. The £4 ride will probably include the driver showing you – rather good-naturedly – the husk of the Chinese embassy and the incisive wounds on several government buildings, inflicted by the 1999 Nato bombings.

Come nighttime, you have to sample one of the city’s well-concealed bars. Entering the apartment block at Despota Stefana 7/-1, you go down a flight of stairs, through the ordinary front door and into the fabulous Federal Association of Globe Trotters (http://www.aur.org.yu ). It’s kitsch granny flat meets stylish good cheer. And you mustn’t miss a raucous stroll down the glam world of Strahinjica street, where the bars and girls are far showier – Kandahar and Insomnia are particularly appealing. Clubs start to fill after midnight – try Andergraund (Pariska 1a), which shakes the citadel from its catacombs.

Where do I stay? The 17-room Hotel Admiral Club (Venizelosova 31; 303 8260, www.hoteladmiralclubbeograd.com ; doubles from £140) opened in 2006 in a neoclassical villa, and has large rooms and antiques. A more central and snazzy alternative is the Aleksandar Palas (Kralja Petra 13-15; 330 5300, www.aleksandarpalas.com ; doubles from £140). Or try the grand old Balkan Hotel (363 6000, www.balkanhotel.net ; doubles from £99), which is central, with sunny rooms. Where do I eat? For traditional Serbian food in a magnificent setting, try the Terrace restaurant (328 3011) inside the citadel – great views, live folk music, and main courses, including a “gypsy’s barbecue”, from £5.

Jutting out into the Danube, down a gangplank and past some geese, is the wooden and wonderful Stara Koliba (311 7444, www.starakoliba.com ). Specialising in seafood, it’s the best of the many floating restaurants on this stretch of riverbank. Danube perch with sour cream costs £12.

How do I get there? For now, the only nonstop flights to Belgrade are from Heathrow, with British Airways (0870 850 9850, www.ba.com ) or JAT (020 7629 2007, www.jat.com ).

Kliknite za proširenje...

Izvor: The Sunday Times
Datum: January 27, 2008
Link: http://travel.timesonline.co.uk/tol/life_and_style/travel/holiday_type/breaks/article3250542.ece

Idi na site thisisthelife.com pogledajte pod Beograd.
Idi na yahoo travel. Kucaj belgrade, uzivaj u oko 100 putopisa ili komentara.
Gornji text potpuno odgovara utiscima koje nose moji poznanici iz Engleske Italije Danske itd...
Problemcic je samo u tome sto gosti koji dodju poslom, a nemaju poznanika ili hosta ovde da ih uputi, danima lutaju bez veze dok ne provale mesta ili nadju yellowcab ili neki drugi site koji informise o " busy places"-ima u gradu.

To ce se promeniti kada Beograd dobije svoj "Time Out"

Da se nacitate

http://www.travelblog.org/Europe/Serbia/Belgrade/blogs-page-1.html

Nasao sam na netu lep pasaz koji je svojevremeno napisao Bogdan Bogdanovic:

“Sudbina Vukovara, Mostara, Baščaršije zloslutno me podseća na mogućnu sudbinu Beograda. Ne, ne mislim da će se pojaviti neki novi, neki drugi rušitelji, neki tuđi, pod zidinama Kalemegdana. Bojim se, žalosno je reći, naših majstora rušitelja. Jer, gradovi se ne ruše samo spolja i fizički već se mogu razarati iznutra i duhovno. A ta je varijanta mnogo izvesnija. Silom oružja osvajači će nam se ponuditi za sugrađane. U našim uslovima, u balkanskim predelima, u kojima migracije nisu nikakva izuzetna pojava, opasnost dobija sasvim određene oblike. Analogije su neumoljive. Ako uzmemo da je NOB, između ostalog bio i velika seoba, seoba pod oružjem, dakle, neka vrsta nasilnog ubacivanja negradskog stanovništva u gradove, reprizu nije teško zamisliti. Ima nas ovde koji bismo se, do u detalj, mogli prisetiti kako je izgledalo to tadašnje spasonosno obnavljanje gradova.”

I gore od slutnje, grad je postao “drčna kasaba”, oboren kao Guliver na pleća i vezan nevidljivim konopcima i lancima. Ostavljen da ga uništavaju i razvlače, liliputanci i pigmejci, neumorni rušitelji kulture i duha koji su beskrupulozno nametnuli svoj primitivni ukus i stil. Zato su, htjeli mi to ili ne, kasabe naš usud i gorka sudbina.

Kliknite za proširenje...

Bogdan Bogdanovic, profesor Arhitektonskog fakulteta sa neizbeznim belim salom, koji je punio amfiteatre i na cija predavanja su dolazili i studenti drugih fakulteta i autor "Zaludne mistrije", nije uvek u realnom zivotu bio dosledan visokomoralnim recima koje je izgovarao i pisao. Kada god kritikujemo kovanicu "Tramvajem u 21. vek", kojom je prikrivana skandalozna odluka da 200 miliona prikupljenih dolara Beogradjana za pocetak izgradnje metroa ode na tramvaje, nosi njegov pecat. Profesor koji je vrlo dobro znao sta znaci pojam "urbicid" bio je gradonacelnik za vreme cijeg mandata je Beograd izgubio dah i zamah i koji ga je iz perioda velikih infrastrukturnih projekata uveo u epohu tavorenja. Kao osoba kojoj je strasno imponovao, danas sa vremenske distance moram to da kazem.

Beskrajno simpatican, ali kao prvi covek prestonice prilicno jalov. Nazalost.

sizif":3ih39sd5 je napisao(la):

bio je gradonacelnik za vreme cijeg mandata je Beograd izgubio dah i zamah i koji ga je iz perioda velikih infrastrukturnih projekata uveo u epohu tavorenja

Kliknite za proširenje...

Ruku na srce, sve je to bilo u vreme tzv "stabilizacije", restrikcija, bonova...samo za primer: kada sam ja trebao da polažem pionirsku zakletvu 1983, naše mame i tate nisu morale da plate zvezde petokrake (iz kompleta: titovka, marama, značka, knjižica) pa ih nismo ni dobili, da ne bio bio preveliki udar na "kućni budžet". Ovo navodim samo kao ilustraciju kakva je bila ekonomska situacija u to vreme - kriza partijske ekonomije i suočavanje sa nekim realnostima. Ne može se krivica za stagnaciju razvoja Beograda staviti na teret jednom čoveku, dok celo društvo sve vreme baca novac u bunar(e).

Iskreno ne znam mnogo o njemu, ali po pričama starijih za njega su samo imali reči hvale. On i Pešić su jedina dva gradonačelnika koji su služili mandat dva puta. Čuven je i događaj otkrivanja spomenika Karađorđu po kiši kada je sklonio kišobran iz poštovanja i masa je isto to uradila.

Ne zaboravite da je on vec imao 200 miliona dolara namenski odvojenih para u kasi i da bi tim novcem, da je poceo da se gradi metro, bile placene domace gradjevinske firme, koje su taklo mogle da steknu ozbiljnu referencu za ucesce na svetskim tenderima. O indirektnim ustedama koje su mogle da rasterete gradski budzet (slobodno gradjevinsko zemljiste, pesacka zona itd. da i ne govorimo). Nije imao hrabrosti da se suprotstavi aparatcicima, vec im je posluzio kao pokrice.

samo frik moze da kaze da je Beograd u periodu 1982-1987, kada je Bogdanovic bio gradonacelnik, stao. to je period u kome su izgradjena njegova najimpresivnija naselja od Novog Beograda sa druge strane pruge, do Banjice...

a sto se tice metroa, da nije doslo do raspada jugoslavije mogao je bogdanovic ili neko drugi da potrosi pare osamdesetih na sta god hoce, danas bi imali prvu liniju metroa

mogao je da uradi kakva god dobra dela, ali odustajanje od metroa 1982 je katastrofalna odluka. Na faxu nam je svojevremeno Jovin bio gost predavač, njegove reči:
"Radoje Stefanović nas je pitao koliko će da traje izgradnja tog metroa, mi smo mu rekli da je za sve linije potrebno 40 godina, nakon čega je on skočio i dreknuo da li smo normalni, to je mnogo, te ovo te ono, mi smo mu objašnjavali da Pariz gradi svoj metro 70 godina i da ga još nije izgradio, ali džaba, njemu je trebalo neko instant rešenje kako bi u vreme svojih mandata presekli vrpcu, i eto danas imate tramvaje do radničke Rakovice i radničkog Novog Beograda"
izvinjavam se ako sam pogrešio u nekom detalju, prošlo je dobrih 7-8 godina od tad.

samo se pitam, da smo '82 počeli izgradnju, imali bismo 10 godina do početka velike frke, a do sad je prošlo dobrih 27, pa ..bemu mater bar bi dve linije bile gotove!

@zokynbgd

:kk:


@lucifer

Ja sam rekao da je Bogdanovic bio "gradonacelnik za vreme cijeg mandata je Beograd izgubio dah i zamah i koji ga je iz perioda velikih infrastrukturnih projekata uveo u epohu tavorenja". Osim tramvaja preko Save (koje je finansirao parama vec prikupljenim za drugu namenu) nije realizovao nijednu krupnu infrastrukturnu investiciju.

Blokovi "preko pruge" su, prijatelju moj, vecinom bili ili izgradjeni ili u gradnji 1982. godine - te godine sam se, uostalom, uselio u Blok 64), tako da pripisivati njemu zasluge za njih nema veze s mozgom. Ja, naravno, nisam rekao da se za njegovog mandata nista nije radilo. Pa, pobogu, bile su to ipak godine mira i relativne otvorenosti zemlje, Beograd je bio prestonica zemlje od 23 miliona ljudi, ali porediti njegov ucinak sa delima i vizijama njegovih prethodnika Branka Pesica i Zike Kovacevica stvarno je besmisleno.

Da ne shvatis pogresno, rec je o coveku koga sam jako cenio kao intelektualca, o coveku koji je imao hrabrosti da se u startu suprotstavi Milosevicu, od koga je covek imao sta da cuje i nauci... Ali kao gradonacelnik nije bio uspesan.

Ja se izvinjavam, pobrkao sam Bogdanovića i Kovačevića, moja greška.

.

Moze li licno misljenje?

Bio sam ovog ljeta u BG, i bilo mi je nezaboravno, iako nisam dugo ostao. Bio sam tu 4 dana, u prelijepom hotelu u centru grada.


Jedina mala zamjerka je premalo zelenih povrsina, pretjerano je urbaniziran grad.


A veliki plus za klubove, kafice, diskoteke i nocni zivot u beogradu! Jedinstveno!

Euro7":1wk3kmee je napisao(la):

Jedina mala zamjerka je premalo zelenih povrsina, pretjerano je urbaniziran grad.

Kliknite za proširenje...

Je li zaista premalo zelenih površina, ili su premale zelene površine?

Pošto ja mislim da imamo dosta zelenih površina, ali da su one same premale.

Istoriji i kulturi Beograda su značajno doprineli i stranci, te ne bi bilo lepo da im ne posvetimo pažnju na forumu.

Др Едвард В. Рајан – лекар спасилац Београда



... У августу 1914, готово одмах по избијању Великог рата, амерички Црвени крст (ARC), почео је да регрутује лекаре за рад у оним деловима Европе који су били најтеже погођени масовним сукобима. Доктор Рајан пријавио се као добровољац. Његова манијакална енергија беше баш оно што је било потребно америчком Црвеном крсту. Извукавши једва живу главу из мексичке авантуре чекала га је друга у – Србији. Био је рођени лидер и организациони геније. Његови сарадници, припадници мисије ARC, ишли су за њим свуда и радили све што је захтевао, јер су знали да он ни од себе не би тражио мање. Доктор Рајан им је био инспирација, могли су онда да исцеде и последњи атом снаге из себе, да би задатак био извршен.

Пошто је обезбедио донацију за медицински материјал који ће му бити потребан, од једне доброчинитељке – госпође Хелене Хатли Џенкинс, др Рајан је стигао у Београд у септембру 1914. Мисију су сачињавали, поред др Рајана, још неколико лекара, дванаест медицинских сестара на челу са главном сестром Мери Гледвин. Болница ARC заузела је напуштену зграду Главне војне болнице. За Београђане је био то осећај као да им је у помоћ дошла чувена америчка коњица коју знамо из вестерн филмова. Београд је био свакодневно бомбардован артиљеријским оруђем, те беше разрованог тла с мноштвом рупа од граната, „као да је земља оболела од великих богиња“, упечатљив је опис изгледа српске престонице у дневнику главне сестре Мери Гледвин.

Ове драматичне догађаје у Београду описала је добровољна британска болничарка Емили Симондс у Washington Postu (17. јануар 1915): „Долазак америчке екипе под руководством др Едварда Рајана била је Богом дана помоћ за Србе, јер у то време кад су они стигли ми смо били спали на последње комаде одеће и живели смо од последњих следовања хране. Све до доласка др Рајана и његових америчких болничарки болница је била у непрекидној опасности од артиљеријске ватре. Прво што је учинио др Рајан, било је да развије огромну америчку заставу преко зграде. Одмах смо стекли поштовање и услови су се одмах променили.“ У једном ранијем интервјуу, овога пута за New York Times (15. јануар 1915) болничарка Симондс овако вели: „Доктор Рајан је постао прави национални херој у Србији и само захваљујући томе што је развио америчку заставу преко болнице, Београд је остао читав.“ Америчка застава, заправо била је подигнута на јарбол изнад болнице. Очекивања су била да ће болница бити поштеђена од даљих разарања, јер по међународним конвенцијама, истакнута је и застава једне неутралне земље, поред оне Црвеног крста. То место је и ноћу непрекидно било осветљавано.

За време бомбардовања Београда, обилазио је разорене делове града, болничким аутомобилом и спасавао рањенике оперишући их касније у болници. Једном приликом, др Рајан је написао да је имао диван осећај пролазећи улицама разореног Београда, јер је непрекидно слушао повике: „Вива!“, упућених њему и осталим припадницима Америчког црвеног крста.

http://www.eserbia.org/history/famous-americans-in-serbian-memory/253-edward-w-ryan


Osnivanje i počeci rada prve vojne bolnice u Beogradu

(1839) … Zgrada za vojnu bolnicu počela je da se gradi tek nekoliko godina kasnije, na mestu na kome se danas nalazi III beogradska gimnazija, na uglu ulica Njegoševe i Kralja Milutina i u tu zgradu će se vojna bolnica preseliti 1848 godine. Nažalost, iako je zgrada bila zidana namenski, obezbeđujući prostor za 120 udobno raspoređenih postelja i sve pomoćne potrebe, ona se od početka pokazala i nesolidno građenom i sa više ozbiljnih propusta u obezbeđivanju potrebnih higijenskih uslova, od kojih je najteži bio neobezbeđenost snabdevanja vodom na licu mesta i neodgovarajućim projektom sanitarija, od čega je bolnica hronično patila, uz mnogobrojne popravke i prepravke, sve do preseljenja, krajem prve decenije XX veka, u kompleks na Vračaru, odakle će se, već kao Vojnomedicinska akademija, u novoj Jugoslaviji, preseliti u sadašnji savremeni objekat.

Beogradska vojna bolnica je jedina sa neprekinutim kontinuitetom u svome trajanju, osim u vreme neprijateljskihokupacija 1915–1918. i 1941-1944. mada je i u tim periodima postojala neka njena delatnost u izmenjenim okupacionim uslovima. Tako, na primer, 1915. u bolnici po ulasku neprijatelja ostala je američka misija (dr Rajan) sa srpskim ranjenicima, koja je nastavila sa radom skoro do ulaska SAD u rat. U međuvremenu je u Solunu aprila 1917. otvorena velika srpska vojna bolnica „Prestolonaslednika Aleksandra“, savremeno opremljena i sa više specijalističkih odeljenja (Interno, Pneumološko, Hirurško, ORL, Dermatovenerološko, Bakteriološka i Hematološko-biohemijska laboratorija, Radiologija) u kojoj su radili vrhunski srpski vojni lekari i u kojoj se obavljala i specijalizacija, pa se slobodno može reći da je ona bila beogradska vojna bolnica u egzilu, koja će većinu svojih kadrova vratiti po završetku rata u svoje objekte u Beogradu.

https://www.rastko.rs/cms/files/books/49ba3a4b8c1d4

Ostali izvori:

https://stevehuff.net/2014/05/01/dr-edward-w-ryan-american-badass/

http://blogs.thetimes-tribune.com/pages/index.php/2012/12/09/column-extra-dr-edward-ryan/

http://thetimes-tribune.com/news/local-history-dr-ryan-hailed-as-hero-charged-as-a-spy-1.1413772

http://thetimes-tribune.com/news/lo...housands-of-people-lined-the-street-1.1411071

Duleja postoji odlicna knjiga beogradski stranci

BEOGRAD JE PRLJAV, HAOTIČAN I - PRELEP Dvojica Švajcaraca napustila bogatstvo i skućila se u srpskoj prestonici

Većina ljudi misli da sam napustio raj i preselio se u pakao, ali kako je moguće da pakao ima tako sjajne ljude, divne umetnike i neverovatnu hranu, pita se Švajcarac David Laufer (45), koji je sa zemljakom Janom Oigsterom (41) odlučio da svoj dom pronađe u Beogradu.
http://www.blic.rs/vesti/beograd/beogra ... la/ednxhcg

^^ Ovi svajcarci su skroz u pravu, Beograd je tako dobro i prijatno mesto za zivot.

Spatio dobar je Beograd i Srbija generalno kao mesto za život pod uslovom da imaš solidna primanja.

Ali, uvek je neko ali, ne dao ti bog da se slučajno ozbiljnije razboliš poželećeš da nisi rođen ovde.
To su te neke stvari veoma bitne poput zdravstvenog, pravosudnog, sistema javne uprave. Zbog kojih
nam eto toliko "malo" fali da budemo stvarno idealno mesto za život.

Korupcija, partokratija, žestoki momci, država koja ima svoje huligane kada se budemo oprali od takvih stvari,
a do tada lako je njima, kada zagusti uvek mogu u rodnu Švicu.

Slobodan Reljić "Bez istorijske distance: Kad je Beograd bio svet..."

Nema tome decenija, a da je ovaj pusti, sumorni grad bio svetska kulturna metropola. Imena umetnika na koja ćemo podsetiti u ovom tekstu sasvim to potvrdjuju. Samo, da li to išta govori o našoj budućnosti?

Prototip stranog posetioca Beogradu devedesetih godina: visok, proćelav muškarac obučen u sivo odelo, govori fraze pripremljene u svojoj poslovnici (obično ministarstvo inostranih poslova velike sile), drži dosadne konferencije za štampu u "Hajatu". Obično se toliko zaigra da nije svestan kako je njegovo ime postalo poznato samo zato što je njemu činovniku, izmedju tolikih činovnika, dopalo da "pobesnelim Srbima" prenosi teške poruke (uglavnom pretnje) svoje moćne administracije.

Ženski tip posetioca: hrabre i namrštene dame, a odmah se vidi kako ih "sve rane ovog sveta bole". Angažuju ih UN ili Crveni krst kao portparole ili specijalne izaslanike. Njihov silazak u "svetski Ad" za TV-stanovnika Zemlje još je dirljiviji i definitivno pokazuje razliku izmedju "civilizovanog sveta", Evrope, Zapada i "remetilačkog faktora pred novim svetskim poretkom".

"Kakav je to Beograd kad je moj dolazak vest dana", pitao se pre dve godine Igor Mandić. Ovakav: destinacija "sivih odela" i "hrabrih dama". A svet, vesnik normalnog života trebalo bi da stigne posle ovih "čistača mina". Hoće li? Može li se iz ove gluve pomrčine uopšte misliti o svetlosti svetskih prestonica? Može! Tako bi se dalo zaključiti čitajući i gledajući knjigu Radovana Popovića "Slavni gosti Srbije" ("Verzal-pres, Beograd 1998). To je jedan jednostavan i uverljiv podsetnik na vreme kad je glavni grad Srbije i SFR Jugoslavije bio mesto gde su svetske kulturne veličine dolazile svaki čas i to poslom (koncerti, izdavanje njihovih knjiga, izložbe, učešće na festivalima, nastupi u pozorištima, snimanje filmova).

Uzmimo za primer 1972. godinu. Nabrajamo imena: prvi je stigao francuski marksista Roze Garodi; pa dolazi filmski svet: Vitorio de Sika, Kirk Daglas, Piter Justinov, Robert de Niro, Monika Viti, Miloš Forman, Piter Bogdanovič, Mark Danskoj, Andžej Vajda, Sergej Bondarcuk, Liv Ulman, Mišel Pikoli, Bernardo Bertoluči... "Na ovaj beogradski festival (FEST) neočekivano su došli i američki kosmonauti Dejvid Skot, Alfred Vorden i Džems Irvin - astronauti ekspedicije 'Apolo 15', koja se iskrcala na tle Meseca: oni su pozdravili bioskopsku publiku u Domu omladine pre projekcije filma 'Hod po mesecu'. Na završetku FEST-a pevali su Žilijet Greko i Al Bano.

Posle je stigao "jedan od najpoznatijih tenora svetske operske scene" Plasido Domingo, za njim slavni pijanista Svjatoslav Rihter, pa Rene Kler, "najpoznatiji francuski filmski režiser"; "u skromnom hotelu 'Šumadija' na Čukarici odseda pisac Lajoš Zilahi"; poslednjeg dana avgusta u Beogradu je Viktor Sklovski, "jedan od najvećih književnih teoretičara, uvaženi član Akademije nauka Sovjetskog Saveza, koji je prijateljevao sa plejadom književnih velikana ovog veka kao što su Sergej Jesenjin, Ana Ahmatova, Aleksandar Blok, Andrej Bjeli, Hlje*******nikov, Mejerhold, Stanislavski, Gorki, Babelj;, Mandeljštam, Ljilja Brik, Majakovski, Aragon..."; u septembru je četiri koncerta održao Rej Čarls; mesec dana kasnije sopstvenim avionom je sleteo Herbert fon Karajan, a u Beogradu ga je već čekalo 98 članova Berlinske filharmonije. Slavni dirigent "sed, vitak i bodar za razgovor" pričao je: "Moja baka je rodjena i živela u Srbiji; srpskog porekla je i moja majka Marta koja je živela u Salcburgu." Pred Novu godinu opet je došao Plasido Domingo. To je bila prosečna, za sedamdesete godine, 1972.

Inače, odnos kulturni svet - Beograd, nije "ljubav na prvi pogled". Beograd je radom postajao svetski grad. Do šezdesetih godina ovog veka ovde su poznati stranci stizali retko. Alberta Ajnštajna je 1905. dovela žena; mladi arhitekta Šarl Zanere prošao je ladjom "na svom putu na Istok" 1911. ali to je znatno pre nego što će postati čuveni Le Korbizije; Lav Trocki je 1912. stigao kao tridesetogodišnji izveštač o zbivanjima u Balkanskim ratovima; Džon Rid će ovde biti (1915) pre nego što je napisao "Deset dana koji su potresli svet".

Pored neizbežne Rebeke Vest ("Crno jagnje i sivi soko") ostalo je zabeleženo da su ovde bili Migel de Unamuno, Rabindranat Tagore, Ivan Bunjin, Maksim Gorki... Od ovog poslednjeg je ostala i hvala jednom listu: "Kupim 'Politiku'. To je zamečateljan list. U njemu možeš da pročitaš sve... A ti znaš da ja poznajem sistem čitanja izmedju redova. Ali u tom listu našao sam samo to: istinu i samo istinu."

Posle Drugog rata Beograd je atašeu britanske ambasade Lorensu Darelu (posle napisao čuveno delo "Aleksandrijski kvartet") izgledao ovako: "Ljudi su poput krtica, preplašeni na smrt, snalažljivi, uznemireni. U medjuvremenu, američki i engleski levičari stižu u ovaj centar barbarstva, uporediv jedino sa najmračnijim dobom srednjovekovnog razdoblja, da bi informisali komuniste kako smo mi dekadentni i kako smo pred slomom. Hitler je bio dečja igra u poredjenju s ovim. Ako kapitalizam nije lep, onda je bar sto hiljada puta lepši, gospodskiji, slobodniji od ovoga."

Ali kako su se Tito i jugoslovenski komunisti udaljavali od Staljinovog komunizma, tako je i Beograd postajao sve privlačniji - i za Zapad i za Istok. Vec 1955. je ovde došao "najpoznatiji živi vajar sveta" Henri Mur. Savetnik naše ambasade u Britaniji Najdan Pašić i kulturni poslenik Stevan Majstorović (obojica dugogodišnji urednici NIN-a) otišli su u Murov atelje stotinak kilometara od Londona: "Mi smo, dakle, to gledali i pili smo čaj, a zatim smo mu predložili da organizujemo jednu njegovu izložbu u Jugoslaviji. On je to svesrdno prihvatio..." Mur je izjavio: "Poziv da posetim Jugoslaviju prihvatio sam s velikim veseljem. Moj prvi kontakt sa Srbijom datira još iz vremena Prvog svetskog rata, kada sam sa živim interesovanjem pratio ulogu Srba u tom ratu... Mi smo u Engleskoj čuli da se u Jugoslaviji stvara novi život i ja sam neobično zainteresovan da ga vidim..."

Evo kako se Mur susreo s "novim životom". Uglavnom je bio odlično primljen, ali onda "Narodni muzej nije smatrao zgodnim da u trenutku 'preispitivanja' prihvati nagovešteni poklon, jedno njegovo 'dekadentno' delo; a u Zagrebu i jedna nepristojnost: ideološki 'zdrava' majstorska trojka odbila je čak i da primi slavnog 'dekadentnog' kolegu."

Mur je, ipak, započeo topljenje sante socijalistickog leda. Slavnog glumca Denija Keja, koji je došao kao ambasador UNICEF-a, primio je i Josip Broz Tito. Piscima onda u posetu stizu Žan-Pol Sartr i njegova prijateljica Simon de Bovoar. Ona je izmedju ostalog zapisala: "Napustajući Beograd, bili smo zapanjeni bedom njegovih predgradja, a zatim duž prašnjavog i razrivenog puta - očajem sela..."

Godine 1957. vozom su stigli Simon Sinjore i Iv Montan, istaknuti umetnici i francuski komunisti i njih je na Dedinju primio maršal. Ona je kasnije zapisala: "Smatrajući nas članovima Partije, sa priličnom sarkastičnom zajedljivošću upitao nas je da li sada verujemo da on nije izdajnik koji se prodao imperijalizmu, kao sto su to na Zapadu govorili od 1948. do 1956."

Dašak slobode dovodi američkog pisca Vilijama Sarojana, pa slavne engleske glumce ser Lorensa Olivijea i Vivijen Li. A 1958. evo i Liz Tejlor sa trećim mužem Majklom Todom. Mužjak je "želeo da svojoj dragoj priredi neobičnu i originalnu večeru" u "Mažestiku" za dve hiljade zvanica i "zahtevao je da se izbaci sav nameštaj i da se u tom ambijentu organizuje nešto novo". I: "Na podu su bile šarenice, postavljene sofre sa tronošcima, a sve to opet dekorisano prizrenskim peškirima, o zidovima su bile anterije sa oružjem (kremenjače, jatagani). A na plafonu, naravno, ona crvena paprika. Tod je bio oduševljen..."

Samo što je Holivud otišao, avangarda dolazi: Semjuel Beket, pisac "Čekajuci Godoa", "škrt u izjavama, ali retko nekonvencionalan... podvlači da je posebno impresioniran vedrom i toplom atmosferom Beograda".

Posle je svirao "najveći džez muzičar XX veka" Luj Armstrong zvani Sačmo, pa držao predavanje Rolan Bart "pisac kapitalnih studija o Rasinu, mitologiji, Lojoli." Američki pisac Erskin Koldvel je o boravku u Beogradu (1961) znatno kasnije pričao: "Tada su mi bili potrebni susreti s ljudima koji me neće tretirati površno kao što mi se to kod nas dešavalo, s ljudima koji satima sede za stolom i druže se, pevaju neke pesme i uvek imaju strašno mnogo da kažu. Taj beogradski period je prosto izlečio moju dušu..."

Andžej Vajda, poljski režiser, Beograd vidi kao "fantastičan evropski grad, povezan sa svetom". "Poneo sam još jednu ideju za film: Sarajevo 1914. i priču o mladićima koji su izvršili atentat na Ferdinanda. Mislim da sam tu temu dobro razumeo i da razumem te mladiće. Ti su likovi veoma bliski poljskoj literaturi, Mickijevicu, Vispjanskom, bliski davnoj naivnoj fantaziji o tome kako se društvo može izlečiti plemenitošću i totalnim davanjem sebe za pravu stvar." Nekoliko godina kasnije Gavrilo Princip i "Mlada Bosna" će očarati i Orsona Velsa. "Glavni izvor bila mu je knjiga njegovog prijatelja Vladimira Dedijera - njega je Vels uzeo za saradnika na izradi scenarija." (Nijedna ideja, nije ostvarena).

Erih From, glasoviti psihoanaliticar, koji je od 1933. živeo u SAD, posle posete Beogradu piše tada mladom psihologu, pre godinu dana preminulom dugogodišnjem uredniku NIN-a Ljubi Stojiću: "Bio sam srećan kad sam ga dobio (pismo) jer sam pomalo počeo da brinem zbog Vašeg nejavljanja... Bilo je veoma ljubazno što ste me pretplatili na Jugoslovenski pregled i s nestrpljenjem očekujem da ga dobijem... Očekujem da ću se ovde, u februaru, sresti sa profesorom Petrovićem (Gajom) iz Zagreba. Pozvao sam ga da održi nekoliko predavanja na Univerzitetu. Takodje sam u kontaktu sa profesorom Markovićem (Mihailom)... Kako je profesor Rot (Nikola)? Da li je primio knjigu koju sam mu poslao?... Molim Vas pišite mi opet..."

"Dolazak (Igora) Stravinskog bio je za Beograd veliki kulturni dogadjaj", ali već sledeće godine tu su bili glasoviti majstor violončela Mstislav Rostropovič i njegova supruga operska diva Galina Višnjevska, pa jedna od najvećih balerina svih vremena Maja Pliseckaja, kompozitor Dmitrij Šostakovič, nenadmašni pijanista Artur Rubinštajn.

Alfred Hičkok, pošto je u Monaku obišao svoju filmsku ljubimicu Grejs Keli, doleteo je u Dubrovnik, pa u Beograd. Kad je obišao Kalemegdan govorio je: "Koliko ste vi tek imali da gradite kad se zna da su bombardovali i Nemci i saveznici. Lako je drugim velikim gradovima Evrope da se hvale svojom lepotom... Imate lep mali zoo vrt. Samo, ne svidja mi se što velikog slona držite vezanog! Zamolite upravu, ako može i u moje ime - da slona oslobode... Kazali su mi da je u vreme bombardovanja i zoološki vrt bio porušen i da su životinje bile pobegle na ulice, ali da su se same vratile nazad... Stvarno lepa priča - ne znam da li je istinita..."

Kad je 1965. gostovao pesnik Jevgenij Jevtušenko "prvi put se u Beogradu tražila karta više za neko književno veče... Medju srećnicima koji su ušli bila je i glumica Džeraldina Čaplin, kćerka slavnog komičara, koja je u to vreme snimala film u Košutnjaku."

Nobelovca Sola Beloua Beograd je vratio u detinjstvo: "Kao što znate, moji roditelji došli su iz Petrograda u Montreal. Varšava i Beograd bili su prvi slovenski gradovi koje sam video u životu. Stigao sam u Beograd zimi i video svoje detinjstvo: ulice zatrpane snegom, lica slična kao u Americi moje mladosti. Bilo je to vrlo dirljivo..." Te 1968. Bert Lankester je u Klubu književnika "išamarao svoju ženu, zbog ljubomorne scene koju mu je napravila", a Alberto Moravija kao novinar rimskog nedeljnika "Espreso" došao da razgovara sa Kočom Popovićem.

Krajem šezdesetih Beograd je već pomalo "razmažen" i poćinje da "bira". Tako je Mario del Monako, "čuveni italijanski tenor u šestoj deceniji života, koji ne peva kao nekad", od aerodroma do hotela prevezen u običnom "kombiju", a Djuka Elingtona na aerodromu je "dočekao Veliki džez orkestar Radio Beograda i odsvirao njegovu kompoziciju 'Uzmi voz A'." Ali i gosti su imali svoje zahteve. Mikis Teodorakis je došao sa sekretarom grcke KP i "insistirao na političkoj poseti, tražio telohranitelje, policijsku pratnju na motorima".

Jedan od najuglednijih pisaca sveta Robert Grejvs ("Ja, Klaudije", "Zlatno runo", "Grcki mitovi") je oktobra 1970. u Beogradu pošao u bioskop da vidi film "Grk Zorba". Novinarima je pričao: "Reč Serbia od velikog je značaja u mom životu. Jula 1914. moj prijatelj Džordz Malori provirio je na moja vrata i povikao: 'Serbia je zaratila!' Od tog trenutka svet se iz korena promenio!"

Nepravda prema Mariju del Monaku je, ipak, "ispravljena": već 1971. je pevao dve večeri i bio tretiran kao živa legenda. A i Ela Ficdžerald, koja je 1961. pevala pred polupraznom salom Doma sindikata, doživela je ovacije.

Sedamdesetih godina Beograd je, zaista, svetski kulturni centar. Detaljno nabrajanje imena u ovakvom tekstu gubi smisao, ali evo ih jos nekoliko: Ežen Jonesko je došao kod Mire Trailović da poseti "teatar koji je prvi u Jugoslaviji izveo jedno moje delo"; svirao je najveći gitarista sveta Andreas Segovija; bili su Frensis Ford Kopola, reditelj "Kuma", Bulat Okudžava, "sovjetski ekvivalent Boba Dilana", slavni engleski reditelj Piter Bruk, slavni ruski reditelj Jurij Ljubimov, češki režiser Jirži Mencl ("Strogo kontrolisani vozovi"), Šarl Aznavur, Pjer Paolo Pazolini, Klaudija Kardinale, Hans Magnus Encensberger, prva violina sveta Jehudi Menjuhin, pisac svetskih bestselera Džon Apdajk, Gream Grin, Bernardo Bertoluči ("XX vek"); plahoviti Roman Polanski je u ljutnji - zato što je najavljeno da će njegov film "Tesa" biti prikazan uz simultano prevodjenje, a ne titlovan - otišao iz grada; knjiga Česlava Miloša "Zarobljeni um" važila je za "bibliju jugoslovenskih intelektualaca"...

Različito su stranci videli Beograd. Ali za kraj ove priče - u nadi, ipak, da se ovaj grad i ova kultura mogu vratiti na mesto gde su ne tako davno bili - citiraćemo veliku filmsku zvezdu Džeka Nikolsona: "U Beogradu sam prvi put. (Bilo je to 1973.) Došao sam i zato što nikad još nisam bio u ovoj sredini, na istoku Evrope. Za kratko vreme sam utvrdio dve stvari, za mene vrlo važne: jede se izvrsno, a pristup filmovima je mnogo intelektualniji nego u Americi."

[youtube]https://www.youtube.com/watch?v=JX9uaYieKcU[/youtube]
[youtube]https://www.youtube.com/watch?v=AaZQKV--LtA[/youtube]
[youtube]https://www.youtube.com/watch?v=YOfk67vqmFU[/youtube]
[youtube]https://www.youtube.com/watch?v=FUGv7zfkKAY[/youtube]
[youtube]https://www.youtube.com/watch?v=OES8Rep--SQ[/youtube]
[youtube]https://www.youtube.com/watch?v=E99GZx4JoLk[/youtube]
[youtube]https://www.youtube.com/watch?v=zjSrjgvRy7c[/youtube]
[youtube]https://www.youtube.com/watch?v=oFa3HXjwghU[/youtube]
[youtube]https://www.youtube.com/watch?v=WKXos1FmrVc[/youtube]
[youtube]https://www.youtube.com/watch?v=W3oUxx4hDg4[/youtube]
[youtube]https://www.youtube.com/watch?v=0ShlAGAq_GM[/youtube]
[youtube]https://www.youtube.com/watch?v=9K6D3IKwI9E[/youtube]