Šta je novo?

Google i Beograd

MIslio sam i na modele pre svega koja je to prica sa odustajanjem gugla
 
Hi folks,


With the goal to have every building in the world accurately displayed in 3D, we’ve explored different methods for modeling large areas of our planet in 3D, including technologies like SketchUp, Building Maker and lately 3D Imagery. We’ve decided that in order to pursue the most consistent user experience, we'll be focusing our resources on the technology that will scale to the entire world and will be discontinuing support of the user generated 3D program.

We’d like to thank all of you who helped form the landscape of Google Earth and helped cities around the globe grow out of the 2D realm, and into the imaginations of virtual 3D explorers everywhere.

Models can still be uploaded to the Trimble 3D Warehouse, where they can continue to be shared with the modeling community, but they will no longer be published to Google Earth starting October 1st, 2013. Existing models will remain visible in Google Earth, until a time when they're replaced by new models generated for that region. Google Takeout lets you download an archive containing all of your models.

On a personal note: I’ve had the good fortune of being involved in the 3D modeling effort for Google Earth from the beginning, and I've watched many of you create collections of amazingly detailed architectural wonders from every corner of the Earth. I'm very thankful to have been along for that ride and to have gotten to know many of you over the years.

With respect and appreciation,

- CraigD and the 3D Modeling Team
 
Није ме било овде од зимус, али видим да се није много ни причало...

Да, Стево, у праву си. Делим твоје жаљење. Овај њихов '3Д' изгледа као пост-апокалиптични филм.

Неразумна је одлука да се одрекну нашег БЕСПЛАТНОГ и СВОЈЕВОЉНОГ а ВЕЛИКОГ доприноса Google Earth-у, у виду 3Д приказа. Неки моделари су поставили добро питање - моделовања мањих места, неког замка у шуми, удаљеног манастира - када ће њихов авион или ко већ стићи да сними то.

Што је најгоре, ја сам и мапирао, и ту ми компликују објављивање објеката итд. Заиста се Goоgle чудно понаша.

А ја ћу морати да нађем нови хоби! :shock:
 
Eto i na kraju upropastise sav dugogodisnji trud hiljada modelara sirom sveta! Strasna odluka!
 
Пошто на www.google.com/maps конкретно за Београд има доста неажурности и недостатака, идеја је била да се негде прикупљају примедбе и предлози, а да не би отварали посебну тему, предлог је да се ова тема искористи за то.

Чињеница је да Гугл мапе користе наше време и ентузијазам да се исте карте побољшају али са гледишта све масовнијег коришћења повећава се и потреба за што већом тачношћу и ажурношћу тих карти, поготово што од пре пар месеци имамо и могућност звучне навигације као код Гармина или ИГО-а, тако да потреба за ажурним подлогама свима нама може да користи.

Пре пар дана сам баш на једној теми коначно распетљао неке називе улица на Новом Београду и онда испеглао то у Гоогле Map Maker, па сам помислио да не би било лоше да негде отворимо тј. проширимо дискусију за такве интервенције пошто видим да овде има још људи који користе Map Maker.

Значи, измене назива улица, бициклистичке стазе, нове улице, путеви, нове зграде... :gobb:
 
prvo da ti zahvalim u ime svih nas koji koriste gmaps na ispravci ulica na novom beogradu.


https://www.google.com/maps?ll=44.79118 ... 5&t=m&z=17

evo onda predlog za još jednu ispravku.


ovde drvarska izlazi na drinićku. međutim drvarska je slepa ulica i ne izlazi na drinićku pa bi tu vezu trebalo prekinuti. ja ne znam da koristim map maker niti sam koristio.

pa serbianac još jedan posao za tebe.
 
MilisaV":2cfs30xb je napisao(la):
prvo da ti zahvalim u ime svih nas koji koriste gmaps
Нема на чему, иначе и професионално се бавим геодезијом и картографијом, тако да ми ово дође као хоби а чињеница је да има доста људи који тамо раде па није лоше да прикупимо више валидних информација како би карта била што ажурнија.

MilisaV":2cfs30xb je napisao(la):

Исправљено, требаће неко време док се не појави, такође брисање кеша у прегледачу помаже јер гугл мапе знају да сниме и више него што треба.
 
Novi sajt o beogradu i nesto zanimljivo na istom

VIRTUELNI ARHITEKTA

Beograd generalno ima dosta problema. Ima pojedinaca koji taj problem vide, zasuku rukave i reše taj ga. Kakav problem je Željko Zdravković primetio i rešio, ko ga je podržao, kako je promovisao Beograd, a samim tim i Srbiju i koga je sve inspirisao, pročitaćete u njegovoj priči za naš sajt. Inače, razgovor sa Željkom smo obavili u Železniku, u njegovoj bašti , koja ima više od 150 različitih vrsta biljaka i koja je 2005. godine osvojila 4. mesto u tadašnjoj SCG.
1598411_10201980430405811_1924575819_n.jpg

DSCN2759_2_sfw.jpg

DSCN2766_sfw.jpg

http://www.belgradeunderground.rs/virtuelni-arhitekta/
 
Direktore, prvi put sam na ovoj temi pa da napravim update sajta sa prethodnog posta:

Diskretni heroj Beograda (1/2)
Posted on February 16, 2014 by Đole
http://www.belgradeunderground.rs/diskr ... lip-vuksa/

Za Filipa Vukšu je skoro pa nemoguće da niste čuli. Čak i ako vam njegovo ime ne zvuči poznato, onda ste sigurno čuli za neke od njegovih akcija. On je dečko kome svi mi koji živimo u Beogradu treba da budemo zahvalni. Ako se pitate zašto, odgovor će vam dati njegova dvodelna priča za BGU.
dscn36842sfw.jpg


Onaj interesantniji deo priče kreće od oktobra meseca 2007. godine kada sam imao samo 15 godina i kada sam bio niži čak i od onih šaltera inspekcije gde sam tada išao. Morao sam da se propinjem da predam prijavu. Bilo je veoma neočekivano da neko tih godina uopšte uđe u zgradu gradske inspekcije, a kamoli da podnosi nekakve žalbe. Međutim uzrok svemu tome je bio nedostatak biciklističkih staza u Beogradu. Ja sam neko ko zaista voli da vozi bicikl i smatram tu rekreaciju za veoma zdrav i ekološki način kretanja kroz grad. Stalno vozim bicikl na relaciji Dorćol-Ada Ciganlija gde zvanično postoji biciklistička staza, međutim više je to samo na papiru nego u realnosti. Bila je više magistralni put ili šta već – njom su prolazili motori, automobili, parkirali se na sred staze, bile su brojne rupe, rasveta nije radila, psi lutalice su napadali bicikliste koji su prolazili tuda, tako da to nije bilo ni b od biciklističke staze. S obzirom gde se staza nalazi, začudio sam se kako je u tom stanju godinama i kako nikakva inspekcija ili gradska služba nije videla te probleme. I ostali biciklisti su bili svesni toga, ali njihova konstatacija je bila “kako je-tako je”.

Na sajtu grada Beograda sam video da mi imamo razne inpekcije i sekretarijate i odlučio da kontaktiram nekog od njih da bi se angažovali oko toga. Moja prva prijava je bila ta da se makar na početku stavi običan znak da je to biciklistička staza, ali taj zahtev je odbijen uz uobičajeno “nije to u našoj nadležnosti” i onda je prebačeno drugom, posle toga trećem organu i na kraju je ispalo da niko nije nadležan da postavi takav znak. Pošto ga nisu postavili, došli smo do situacije da sam u roku od tri godine podneo preko 150 prijava samo za tu biciklističku stazu. Tu je bilo jako interesantnih i negativnih situacija koje samo odražavaju očajno stanje u našoj gradskoj upravi. Što se tiče javne rasvete na toj stazi, od preko dvesta i nešto stubova, nije radilo preko 60 njih. Znao sam da grad nema para da napravi Bog zna kakvu biciklističku stazu, ali barem javna rasveta je mogla da se sredi i na kraju krajeva, to je sigurno nečija dužnost.

Poslao sam prijavu da inspektor obiđe tu lokaciju, međutim prošla su dva meseca kako se niko nije pozabavio time. Pozvao sam inspekciju i dobio odgovor od jedne inspektorke da ima 53 godine i da joj ne pada na pamet da po prijavi jednog balavca izlazi na teren. Bio sam veoma neprijatno iznenađen kako neko iz gradske uprave može da se ophodi prema građanima. Odmah po završetku tog razgovora sam otišao kod načelnice te inspekcije gde su me smirivali jer sam se tresao od besa i govorili mi da će to nekad biti rešeno. Shvatio sam da samo od njihove dobre volje zavisi da li će rešiti problem neljubazne inspektorke i zahtevao da se uradi nešto, da bih dobio odgovor na to da je ona njena drugarica i da neće preuzeti nikakve mere protiv nje. Posle pretnje komisijom za utvrđivanje odgovornosti u gradskoj upravi, inspektorka je odmah sledeći dan izašla na teren, videla koliko je ozbiljan problem sa rasvetom i obećala da će to biti sređeno u kratkom roku, kako je i bilo.

Problem je što zakon kaže da je potrebno samo poslati jedan papir i pozvati jedan broj telefona da bi nešto bilo rešeno, dok je u praksi to totalno drugačije. Tokom te tri godine, ovo će zvučati krajnje suludo, smišljao sam kaznene mere za inspekciju, tj. šta ću ja njima da radim ako mi oni ne odgovore na prijavu, jer su inače zakonski dužni da to urade. Svaki put ako prođe dva meseca (koliko je dužina roka za odgovor) i ne dobijem odgovor ili vidim da ništa nije urađeno na terenu, uzmem i pošaljem pet novih prijava po prijavi po kojoj nisu uradili ništa. Tada je i počeo taj njihov bunt. Nikad neću zaboraviti dan kada sam se vratio iz škole i kada su mi roditelji rekli da je inspekcija zvala njih da im kaže da me spreče u daljem slanju prijava.

Godina 2013. je bila jako problematična i ja volim da je zovem “Godina sabotaže” jer je naprasno inpekcija za drumski saobraćaj, koja je tokom te godine imala najviše prijava od mene, rešila da me ignoriše. Dogodilo se to da su u sred maja te 2013., odbili gomilu mojih prijava, ali i ne samo mojih, pod izgovorom da građani nemaju prava da podnose prijave. Dakle, odjednom, posle 3 godine nisam mogao više to da radim iako se nijedan zakon o tome nije promenio. To je bilo jako interesantno zato što se od nekih 13 inspektora, njih 10 okrenulo protiv mene. Govorili su mi da nisam službeno lice i da nisam mogao da utvđujem da li je neko stajalište oštećeno ili da li je autobus došao ili nije.

Bilo je situacija kada su bukvalno odbijali da rade svoj posao. Došlo je do toga da sam morao da pozovem sekretara za inspekcijske poslove. Pitao sam ga da li građani mogu da podnose prijave inspekciji, on je rekao da bih barem ja trebao da znam da je to tačno da mogu i onda sam mu pročitao kako su mi inspektori govorili. Objasnio sam mu kako deset inspektora nije htelo da prima moje prijave, dok su ostala tri radili svoj posao najnormalnije. Sekretar je shvatio ozbiljnost situacije i sazvao hitan sastanak. Tamo smo detaljno prošli kroz sve prijave i kada su inspektori upitani zašto su me odbijali kada u zakonu piše da inspekcija mora da prima dopise građana i da postupa po njima, odgovori su bili “Mica je žurila na godišnji, napiši to tako”. Posle tog sastanka kroz svaku prijavu se prošlo ponovo i po njoj se i delovalo kasnije.

Nakon toga sam prešao na slanje prijava putem elektronske forme, i kako sam u jednom email-u slao i po petnaestak prijava, oni su štampali možda dve-tri, a ostale su “bacali”. Upravna inspekcija se ponudila da pregleda njihovu primljenu e-poštu, pa ako su oni obrisali onda da konstatuju da to nikada nije ni primljeno, ali ja sam svoju odlaznu e-poštu imao kao dokaz na mom kompjuteru, gde se jasno videlo da su oni izbrisali oko 60 prijava. Njihovo genijalno opravdanje za to je bilo da je sekretarica bila na odmoru i da se njena zamena nije snašla jer ne ume baš da čita elektronski vid pošte. Naravno da su i te prijave morali da vrate u proceduru. Moram da kažem da ovo sve ne radim zbog toga što mrzim gradsku upravu već što se grad raspada i nešto mora da se uradi.
dscn36932sfw.jpg

dscn3695sfw.jpg

dscn3696sfw.jpg

dscn3697sfw.jpg

dscn3699sfw.jpg

dscn3700sfw.jpg
 
I naravno drugi deo priče:
Diskretni heroj Beograda (2/2)
Posted on February 19, 2014 by Heisenberg
http://www.belgradeunderground.rs/diskr ... p-vuksa-2/

Za Filipa Vukšu je skoro pa nemoguće da niste čuli. Čak i ako vam njegovo ime ne zvuči poznato, onda ste sigurno čuli za neke od njegovih akcija. Prvi deo njegove priče je privukao veliku pažnju, a mi vam danas predstavljamo nastavak.

Ono što je meni još bilo interesantno je bila moja velika akcija obeležavanja stajališta noćnih linija. Na leto 2010. sam primetio da stajališta sadrže količinu informacija ispod zakonskog minimuma. Tog leta sam odlučio da obiđem svih 145 linija gradskog prevoza i to u oba smera. Svaki dan sam u vozilima GSP provodio između šest i trinaest sati. Tako sam mogao da vidim sve nepravilnosti koje se dešavaju na linijama i popišem sva stajališta što mi je i bio neki primarni cilj. Na taj način sam upoznao i neke delove grada gde možda u životu ne bi kročio.

Situacija je bila loša. Imao sam preko 100 strana beleški i to sam sve predao gradskoj inspekciji u formi prijave gde je za svako stajalište posebno bilo napisano gde je koji nedostatak i šta treba da se uradi. To su često bile najbanalnije stvari kao što su nalepnice sa brojevima autobusa koje tu treba da se dodaju ili skinu jer taj autobus tu ne prolazi već godinama. To se završilo tako što sam dobio odgovor da je prijava samo prosleđena direkciji za javni prevoz. Tada sam već morao da kontaktiram upravnu inspekciju koja je potvrdila da problem tu postoji i vratila je predmet na ponovno postupanje. Inspektor je tada doneo rešenje da se popravi oko 1500 prekontrolisanih stajališta od oko 2600.

Ta odluka je doneta samo formalno. Posle toga je održan sastanak u direkciji za javni prevoz gde je konstatovano da ima samo dvoje ljudi zaduženih za stajališta, da GSP takođe ima i jedan sektor takođe zadužen za stajališta, a takođe postoji i inspekcija. Direktorka je obećala da će popraviti to veoma brzo. Od 1500 stajališta, samo su “zamazali” nekih pedesetak. Međutim jedna od glavnih primedbi u tom, kako su oni nazvali, “elaboratu” o autobuskim stajalištima je činjenica da nigde nisu bile obeležene noćne linije, nisu bili istaknuti redovi vožnje, niti se znalo gde autobus ide… Ja sam imao tu sreću da postepeno upoznajem javni prevoz i sistem kako to sve funkcioniše, pa sam saznao sve moguće trase i redove vožnje svih linija, iako je direkcija za javni prevoz zakonski obavezana da dá takve informacije. Stvar je bila što ni oni nisu bili sigurni za neke noćne linije, pa sam ja išao i utvrđivao njihove trase.

Konkretan primer je bila linija 603N koja je išla autoputem, a ne kroz Surčin kuda je trebala da prolazi inače. Ja sam ih pustio dve godine, pošto su pričali da nemaju para i tome slično. Februara 2012., pošto direkcija nije ništa učinila do tada, uradio sam nalepnice u digitalnom formatu, izračunao koliko će mi trebati da pokrijem svako stajalište i otišao u štampariju. Cena štampanja toga svega je bila 8000 dinara koje sam bez razmišljanja dao. Nalepnice su bile gotove istog dana i od sutradan sam koristio svoje slobodno vreme posle fakulteta i krenuo sa lepljenjem. Počeo sam od periferije grada i Gročanskih sela, jer kad sam već morao da obiđem ceo grad, zašto ne bih počeo od nečega što mi se svidelo. Kada sam pokrio tek 10% svih stajališta i prešao ne znam ni sam koliko kilometara peške, novine su se zainteresovale za moju akciju. Veoma sam se prijatno iznenadio što su priče o mojim delima izlazile u novinama, jer sam ja bio mišljenja da one nisu interesantne ni ljudima oko mene, a kamoli nekom širem auditorijumu. Uglavnom, iz naslova ste mogli da izvučete da “grad nema 8000 već dve godine” i “student gradu donirao pare”. Od tada su se mediji uopšte veoma zainteresovali za mene.

Ja nikad nisam govorio da je grad Beograd đubre ili šta već, nego samo da je dužan da to uradi, a nije uradio. Šta je, tu je. Nekad i građani moraju da preuzmu inicijativu. Posle toga sam bio pozvan na sastanak kod gradskog menadžera Aleksandra Bijelića. To je bio najinteresantniji sastanak u mom životu. Tada sam predao ostatak nalepnica, a oni su ponudili da mi vrate 8000 koliko sam i dao, ali odbio sam pod uslovom samo da lepo zalepe. Gospodin Bijelić je bio fin prema meni, iskritikovao je one koji nisu uradili posao kako treba. Tokom držanja lekcije i objašnjavanja kako treba da izgledaju table na stajalištima, sekretarica ga je pozvala na važan telefonski razgovor, a njegova reakcija je bila “Filipe, nastavi!” i izašao je. Osećao sam se veoma neobično, jer sam im ja, dvadesetogodišnjak, davao instrukcije gde će polepiti ostatak mojih nalepnica. Posle tog sastanka, mene jednog je zamenilo deset ljudi u pet automobila. Rezultat njihovog rada jeste da su zalepili sve pogrešno. Baš sve! Pozvao sam GSP, tražio nekog zaduženog za stajališta, da bi me oni prebacili jedno desetak puta iz jedne jedinice GSP-a u drugu i nijedna nije imala veze sa onim što je meni trebalo. Na kraju sam ipak dobio službu koju sam tražio i bez predstavljanja im rekao da su sve nalepnice pogrešno izlepili.

- “Jao, pa ne lepimo mi to, nego onaj Vukša!”

- “Pa, ovde Filip Vukša”

- “Ahaaaa… Daću vam šeficu!”

Šefica je rekla da će se to srediti. Pre nego što sam otišao na sastanak sa direktorom direkcije za javni prevoz, otišao sam kod drugara koji se već bavio promenom dizajna autobuskih stajališta i rekao mu da smisli nešto jer sam znao da Direkcija za javni prevoz neće imati ništa. Na sastanku je sedeo još jedan, inače nenormalan, čovek. Dok sam govorio direktoru gde još treba da se izlepe nalepnice, taj čovek je jednostavno pukao. Crven u licu je urlao na mene kako su oni mogli mene krivično da gone i kako sam ja lepio nalepnice po njihovim stajalištima i kako, po pravilniku GSP-a iz sedamdeset i neke, te nalepnice treba da budu bele, a da su moje plave boje! Odgovorio sam mu da jedina osoba koja može da bude krivično gonjena je on, jer je njegovo odeljenje zaduženo za stajališta. Kada se sve to završilo, pomenuo sam im i to da, po rečima Bjelića, moraju da menjaju izgled tabli i pitao ih da li znaju kako će to. Rekli su mi da su razmišljali o tenderu, ali ja sam im pokazao dizajn koji sam poneo i rekao “Ovako ćete!”. Pristali su na to i otud današnji izgled tabli.

Na jesen 2012. je rađena akcija kontrole drvoreda u Beogradu. Ja sam do tog perioda samostalno prijavio nekih 500 sadnica koje nedostaju u drvoredima. To je zakonski obavezano tu da stoji. Nisam ja rekao da bi to bilo lepo da zasade ili bilo šta da poprave, već da zakon nalaže da to mora tako da bude. Naravno, to na šta zakon njih obavezuje i nije baš bitno, ali ako nas obavezuje da platimo račun, porez ili nešto treće, onda to prosto mora. Posadili su tih oko 500 stabala do te 2012. tako što sam ja pokrenuo akciju na Fejsbuku, a čak su i neke novine pisale o tome. Okupilo se dvadesetak građana i rasporedili smo se ko će koji deo grada da kontroliše. Mislio sam da ćemo svi zajedno skupiti oko 100 stabala i da će to biti super. Međutim, sakupili smo 1500 sadnica i odneli inspekciji. Ljudi iz Gradskog Zelenila nisu bili baš oduševljeni time. I dan danas prijavljujem nedostatak sadnica i iako ja prednjačim u tome, i drugi građani su se pridružili toj akciji. Sada Gradsko Zelenilo nema para za vandredno sađenje, tako da se prijave odbijaju. Hajde da barem kažu da će to biti u nekom roku od godinu dana ili u planu za sledeću godinu, pa i da prođe, ali ovo je katastrofa.

Ima ljudi koji su fenomenalni za saradnju. Čak i u onom najgorem tekstu u vezi sa bačenim prijavama sam morao da pohvalim izvesnu Jadranku Gligorić. To jedna veoma pozitivna starija komunalna inspektorka. Sve prijave koje sam podneo, a završile su kod nje, rešene su besprekorno, dok su kod većine drugih inspektora bila kojekakva odstupanja od zakona. Za razliku od većine, ona nijednu prijavu ne shvata lično i spremna je za saradnju. Još jedan primer dobre saradnje je autoprevoznik Lasta. I oni su takođe imali dosta prijava sa moje strane. Čak me je i jednom pozvao direktor Laste i rekao da je njemu fenomenalno što ja kao putnik prijavljujem sve nepravilnosti umesto što on sedi i potpisuje da je sve u najboljem redu. Imamo tako fenomenalnu saradnju da nisam već dve godine podneo prijavu, već sam ih svaki put nazvao i rekao gde je problem i on bi se rešio odmah. Za razliku od njih, GSP primi dnevno između deset i sedamdeset prijava zbog raznoraznih problema.

Moram da pohvalim i jednu ženu koja od skoro ne radi u GSP-u. Ona je tačno znala šta se sve dešavalo u tom preduzeću i prijavljivala sve nepravilnosti. Bila je na nekom višem nivou i do današnjeg dana fenomenalno sarađuje sa mnom. Ja i dan-danas ne znam njeno pravo ime, a sarađujemo od 2009. godine. Žena je genije! Terorisala je zaposlene u GSP-u, u smislu da ih je terala da rade svoj posao. Ona mi je pomogla i onda kada su me napali u junu 2012. Tada sam fotografisao vozilo privatnog prevoznika Lui Travel koje je stajalo u Zemunu na okretnici Kej Oslobođenja. To vozilo je imalo polupana stakla na vratima već duže vreme. Prvo me je napao vozač tog vozila bez prethodne ikakve komunikacije, a onda mu se pridružio i vozač GSP-a koji je ranije po mojoj prijavi dobio destimulaciju od oko 10% na platu zato što nije stao na stajalište na autoputu kada je obavljao poslednji dnevni polazak na liniji 611. Pošto sam izlazio po novinama dosta puta, a on je video ko ga je tada prijavio, povezao je te dve stvari i rešio da reaguje. Dok se to sve dešavalo, ja sam bio na vezi sa pomenutom ženom koja je istog momenta zvala policiju i pomogla mi. Policija je podnela prekršajnu prijavu protiv njega. Sreća pa sam utrčao u jedno dvorište gde je kamera snimila sve, tako da njegova tvrdnja da nije bio na licu mesta pada u vodu. Taj slučaj i dalje nije rešen na sudu. Takođe sam ja podneo privatnu tužbu protiv njega jer smatram da je to više od jednog prekršaja, to jest da nije u istom rangu sa prekršajem kao kad neki autobus ne obavi polazak ili vozilo nije obeleženo kako treba.

Sve ovo zna da bude opterećujuće. Naravno da ne planiram da stanem. Grad je teško dovesti u savršenstvo. Mada je to savršenstvo nemoguće, ja ka tome težim i opet kažem da niko ne treba da podnese 5000 prijava inspekciji i 4000 javnim preduzećima (čitaj GSP), ali koliko puta je svako od nas prošao pored javne rasvete koja ne radi ili primetio polazak javnog prevoza koji se nije obavio, šahtove bez poklopca ili bilo kakve probleme u gradu i pomislio “eto, gradska uprava je loša”, ali koliko puta smo mi ti koji u ovakvom naopakom sistemu moramo da iniciramo da se takve stvari srede umesto što okrećemo glavu jer se plašimo svih ovih događaja koje sam ispričao. Mislim da mi kao građani ne smemo da dozvolimo da se institucije dalje odaljavaju od nas jer mislim da sam nekako dokazao da nije bitno ko smo i šta smo, koliko imamo godina, ali da apsolutno možemo da utičemo na okruženje. Pogledajte isped svoje kuće, zgrade, u svojoj ulici, kraju. Prijavite problem ako ima. Počnite od toga.
530118362764785283414112.jpg

dscn3705sfw.jpg

filip.jpg
 
Ovaj update je mnogo bolji nego predhodni ali i dalje nemamo kvalitet slika kao gradovi zapadne evrope
 
Pre neki dan videh da je street view, updateovao Novi Beograd i Zemun sa street view snimcima iz jula 2014, pre su bili otobar i novembar 2013.
 
Vrh