Stari Beograd (Stare fotografije Beograda)

jovanovm":3eb6ro59 je napisao(la):

relja, (a ostali izvinite na Godwinu).. znas ko je jos zeleo da zatvori druge ljude u egzil sa osnovnim rucnim alatom?

Kliknite za proširenje...

Абдулах Талунџић
Џамије у Београду

послије одласка Турака – Османлија 1867. године

Освојивши Београд од Мађара 1521. године, Турци – Османлије су га постепено насељавали и претварали у китњасти оријентални град, чија је панорама са многобројним мунарама издалека одушевљавала многе европске путнике и пролазнике тог доба.

Већ 1571. године у Београду је било 27 насеља – махала.

Према великом османлијском путописцу Евлији Челебији, који је боравио у Београду 1660. године, Београд је тада имао око 98.000 становника, од којих 21.000 нису били Муслимани.

Тада је у Београду поред јавних објеката било 7 јавних купатила – хамама, око 7000 кућних бањица – хамама, 6 караван сараја, 21 трговачки хан и 217 месџида и џамија.

Евлија Челебија је оставио називе за 35 џамија у којима је обављана заједничка служба – џума и 12 месџида.

Османлијски географ Хаџи Калфа, забиљежио је 100 џамија, а наш познати учењак – оријенталиста, рахметли Хазим Шабановић, сматрао је да се тада у Београду налазило 75-80 џамија.

У Београду су тада насељене 41 махале (кварта).

Београд је већ концем XVI стољећа, по својој љепоти и величини, у многоме надмашивао Будим, Софију, Сарајево, Скопље и многе друге градове европског дијела Отоманског царства. Он постаје „Дарол-џихад“ – Мјесто ратова, како су Османлије називале Београд.
Београд, 1789. године

Београд, 1789. године

Приликом првог аустро-њемачког освајања (1688-1690.) многе џамије су порушене, а оне које су преостале – неоштећене, претворене су у хришћанске цркве. За вријеме кратке османлијске владавине (1690-1717.) многе џамије су обновљене, а неке су из темеља изграђене.

Када су аустро-њемачке армије под заповједништвом надвојводе Евгенија Савојског (у чијем су саставу били војници разних народности: Нијемци, Французи, Талијани, Швицарци, Португалци, Шпањолци, Мађари и други) по други пут освојиле Београд (1717-1739.) затекле су у њему око двије хиљаде стамбених зграда, многе џамије, јавне бање, ханове и друге објекте.

Витке мунаре џамија, напосе у горњем и доњем дијелу тврђаве, биле су порушене како би панорама града изгледала више европска. Многе џамије су претворене у цркве разних хришћанских редова који су дошли заједно са војском и досељеним живљем: „тринитарци“, „фрањевци“, „језуити“, „минорити“ и Јермени католици. Тринитарци и фрањевци су добили по двије џамије да преуреде за цркве, капуцини, језуити, минорити и Јермени католици по једну. Остале сачуване џамије су употријебљене за војне магазине, као и за ускладиштење соли, сијена и пољопривредних производа, а једна је употребљавана за војну болницу. Тада у Београду није било муслиманског становништва, јер је на основу члана III „уговора о капитулацији од 18. аугуста 1717. године...“ дозвољено цијелом гарнизону да се повуче слободно и сигурно са женама и дјецом, оружјем и пртљагом уз ударање добоша и са развијеним заставама, што се односи и на становништво, које жели да изиђе у исто вријеме, ма каквог да је положаја, вјере или народности, као и раније робље које је примало исламску вјеру прије опсаде.

Послије побједе над аустро-њемачком војском 1739. године код Гроцке, Османлије су поново загосподариле Београдом, и њиме владале 50 година (1739-1789. године). За то вријеме они су поправили многе оштећене и повратили у првобитно стање многе џамије претворене у цркве, изградили су и многе нове џамије.

Према неким савременицима, у Београду је 80-тих година XVIII стољећа било 50 џамија. У току великих борби за Београд 1739. године, између 60 хиљада аустро-њемачких војника, које је предводио 74-годишњи маршал Лаудон и 9000 Османлија бранилаца града, на челу са Осман-пашом и у току окупације (1789-1791. године) страдало је 30 џамија.

Свиштовским миром од 4. аугуста 1791. године Леополд II, аустријски цар морао је препустити Отоманској империји Београд, Шабац, Рам и дио Србије који је био освојен. У плану Београда, којег је израдио аустријски потпоручник Бруш 1789. године, уцртано је 15 џамија, али све нису идентифициране. У том плану није назначена Батал џамија, која је била лоцирана у близини садашње Савезне народне скупштине. Тај се број џамија углавном одржао до Првог српског устанка.

У току борби за ослобођење Београда 1806. године, многе џамије су страдале, а оне преостале биле су претворене у бакалнице, у неким су свиње затваране (држане), једна је била претворена у православну цркву, а Карађорђевић је многим турским женама „које су немилосрдно и нечовјечно војници остављали наге... указао милосрђе и одредио им двије џамије за становање“.

Повратком Османлија у Београд, почиње се са обнављањем и поправкама мање оштећених џамија, док са обнављањем више оштећених и полупорушених у минулим ратовима није могло да се отпочне због тадашњих финансијских прилика у Отоманској империји, а напосе у Београдском пашалуку.

Према Јоакиму Вујичу, који је боравио у Београду 1826. године и, између осталог, забиљежио: „наводи се до 30 џамија које су највећим дијелом батал, порушене и поваљане“.

Српске власти су 1836. године пописале џамије у Београду, и у том списку се налазило 16 џамија.

Према приповједачу Лазару Комерчићу, у Београду је било: „на неких 15-16 џемата махала (квартова), а сваки џемат је имао своју џамију“.
Изглед Дорћола, 1846. године

Изглед Дорћола, 1846. године

Иако је број џамија у Београду, у односу на раније периоде, много смањио „китњаста и танка минарета џамија, која се блистају на сунцу“, унела су Београд у Мајеров универзум – Лексикон 1838. године под насловом „Најљепши видици свијета“. Почетком рата 1876. године, господин Барбунти – Бродано је забиљежио 14 џамија.

Феликс Каниц Felix Kanitz), путописац, археолог, новинар и илустратор, боравећи у Београду 1861. године наводи: „У граду и вароши било је 15 мунара“. Исти писац констатује 1887. године „од 15 београдских џамија затекао сам још само једну ’Бајракли џамију’ (џамију са бајраком) у Јевремовој улици“, коју је подигао султан Сулејман Велики, гдје су се некад скупљали ходочасници који су одлазили у Меку, изваљених прозора и врата препуштену пропадању; даље, мања „Карџамија“ са задимљеним димњаком употријебљена за плинску котловницу за освјетљење Народног позоришта.

Према једном турском плану, београдског града и вароши, до шанца који потиче из 1863. године у којем су уцртане све зграде са ознаком етничке припадности њихових власника и 172 важнија разна објекта, међу којима 12 џамија и три текије, како слиједи:

1. Хасан-пашина џамија у Доњем граду,
2. Султан Мехмеда џамија у Горњем граду,
3. Султан Мустафина џамија,
4. Али-пашина џамија,
5. Бајракли џамија,
6. Реис-ефендијина џамија,
7. Лаз-оглије џамија,
8. Јахја-пашина џамија,
9. Дефтедарова џамија,
10. Лаз-хаџи Махмуда џамија,
11. Кизлар-агина џамија,
12. Бајрам-бегова џамија,
13. Шејх Хасана-ефендије текија,
14. Шејха Мухамеда текија,
15. Шејха Хафиза Мехмедова текија.

У плану нису уцртане џамије које су се налазиле на периферији вароши.

Случај на Чукур чесми, уличне борбе и бомбардирање Београда 1862. године убрзало је закључење споразума о коначном одласку Турака из Београда и тадашње Србије.

По члану 1, став 2, „Канличким протоколом од 4.9.1862. године било је предвиђено: да ће вјерске грађевине и гробови које оставља муслиманско становништво, напуштајући мјеста која је до сада држало, на основу вјерских права, бити поштовани са свима обзирима“.

По члану 1, став 3, предвиђено је рушење једног дијела вароши „настањеног скоро искључиво муслиманима ради безбједности београдске тврђаве, а Порта се обавезала дати обештећење и турским и српским власницима“.

Приликом тога „чишћења“ 1863/64. године порушене су и двије џамије: Султана Мустафе и Али-паше.

Откупна сума „у име свију накнада“ за муслиманска имања износила је, према уговору закљученим са Портом, 1865. године 9 милијуна пјастера.

Исељењем „турског“ живља из Београда 1867. године (међу којима је велики број био славенског поријекла са презименима: Бајрактаревић, Бошњак, Смедеревац, Кокић, Исламовић и друга) почео је жалосни неслућени крај београдских џамија. Како наводи Феликс Каниц Felix Kanitz) „где кад би ноћу случајно експлодирале мине рушећи џамије које су ометале регулацију“.

Да је тада било бољег разумијевања између два свијета, источног османлијског и западног европског, међусобне коегзистенције, толеранције и трпљења, између двију конфесија - хришћанске и исламске, не би дошло до антагонизма, међусобног уништавања, разарања и пљачкања.

Ми би се данас у Београду, дивили још неком муслиманском сакралном објекту – богомољи, са високим мунарама, које би парале тмурне видике и опомињале нас да су их људске руке, а можда и руке наших даљних рођака градиле у једном бурном – пролазном времену. Овако је Београд неславно доживио судбину прије 125 година, попут ранијих градова Будима, Гера (Џера), Печуха, Осијека, Славонске Пожеге, Илока, Книна, као и многих других градова средње Европе у коме су под утјецајем „цивилизиране“ Европе прије 300 година порушени сви муслимански објекти осим малих изузетака.

То нас вријеме подсјећа на данашње прилике у Босни и Херцеговини, гдје је под контролом Караџићеве војске и војске ХВО-а порушено око 1000 џамија, међу којима око 30-так значајнијих објеката изграђених у XV и XVI стољећу, који су били под заштитом државе и UNESCO-а као врхунски споменици културе.

Kliknite za proširenje...

Ova izlozba posvecena je Beogradu kakvog vise nema, Beogradjanima kojih vise nema, Jevrejima, stanovnicima Dorcola. Vecina njih stradala je tokom Drugog svetskog rata u masovnim streljanjima ili ugusena gasom u specijalnim kamionima.
Izlozba je omaz Jevrejima Sefardima koji su u ovom delu grada imali svoju kompaktnu zajednicu koja je davala pecat celom kraju. Tu su bile smestene sve institucije kao sto su Jevrejska opstina, sinagoge, prostorije humanitarnih i verskih drustava, skola .
Askenaski Jevreji se doseljavaju kasnije u Beograd i stanuju u drugim delovima grada - iz tog razloga nisu obuhvaceni ovom izlozbom.
Zelimo da ukazemo na jedan period iz zivota ovog grada i na njegove stanovnike koji su oko 400 godina ziveli na obalama Save i Dunava a onda brutalno unisteni u toku nekoliko mececi 1941-42. godine. Unistena je takodje sva njihova imovina. Zaboravljeno je da ulice, kuce, radnje i ustanove u kojima danas zivimo i radimo, gledamo filmove, pravimo izlozbe, nisu uvek ovako izgledale. Pokusavamo da na trenutak prizovemo jedan nestali svet, da ozivimo sliku dorcolskih Jevreja.

Podatci o boravku Jevreja na teritoriji Beograda datiraju od rimskog vremena. Pouzdano se njihov boravak moze pratiti od XVI veka. Sefardi su ziveli na dunavskoj padini, na Jaliji i Dorcolu, da bi se posle I svetskog rata sve vise peli prema Knez Mihajlovoj ulici. Izmedju dva rata uglednije i bogatije radnje su u Knez Mihajlovoj ulici i na Terazijama. Na Dorcolu ostaje sve sto je tradicionalno. Tu su sinagoge, skole, Jevrejska opstina, prostorije jevrejskih drustava.
Na izlozbi nisu mogle biti prikazane sve ulice na Dorcolu u kojima su Jevreji ziveli. Izabrane su zato one u kojima su bile zgrade institucija: Jevrejska, Solunska, Cara Urosa, Cara Dusana, Kralja Petra.
U Jevrejskoj ulici bilo je nekoliko vaznih zgrada i institucija koje su podigli beogradski Jevreji. Na uglu Jevrejske i Solunske ulice bilo je ritualno kupatilo, mikva, odnosno kako se to ovde zvalo, amam. Nije poznato kada je ovo kupatilo izgradjeno ali u starim hebrejskim izvorima pominje se jos u XVII veku. U mnogim svecanim prilikama, o praznicima, kroz ovu ulicu su prolazile svecane povorke u kojima su se ponekad nosile relikvije iz obliznje sinagoge. Za Jevreje, bio je to deo verske obaveze, za ostale gradjane, slikovit prizor.
Pored brojnih jevrejskih kuca u Solunskoj ulici bila je i jedna posebno znacajna: mildar - jevrejska opstina i skola. To je bila zgrada na sprat podignuta oko 1862. godine. Tada je zapravo vec postojala jer se na osnovu dokumenata zna za jednu zanimljivu pricu koja je vezana za ovu zgradu: za vreme turskog bombardovanja Beograda 1862. godine, Jevreji sa Jalije sklonili su se u ovu zgradu jer je ona bila od cvrstog materijala i pruzala je bolju zastitu od njihovih trosnih kuca izgradjenih od blata. Strah od bombardovanja dostigao je vrhunac kada je jedna ogromna kugla zafijukala iznad te zgrade. No kao cudom, djule se zaustavilo u krovu i nije eksplodiralo. U znak secanja na to cudnovato spasenje, beogradski Jevreji su ostvili to djule uzidano u krov skole a datum tog dogadjaja uzet je kao poseban praznik "Beogradski Purim".
U ulici Cara Urosa bila je sinagoga Bet Israel. Na starim fotografijama vidi se da je ona, krajem prve decenije ovog veka kada je sinagoga sagradjena, kao jedina visoka zgrada u ovom kraju potpuno dominirala ulicom. Na temeljima ove zgrade, posle Drugog svetskog rata podignuta je Galerija fresaka.
Ulica Kralja Petra je jedna od najstarijih i najzanimljivijih ulica u gradu. Ona spaja Savu i Dunav, dve obale i dva sveta. U njoj su spomenici pravoslavlja, muslimanske i jevrejske vere. Ona je simbol etnicke sarolikosti koja je nekada postojala u Beogradu.
U Dusanovoj ulici bile su prostorije verskih citalista, kafane u kojima su se Jevreji cesto sastajali i prostorije cionistickih organizacija u kojima su se stampale jevrejske novine.


Istoricari pominju jednu veliku zgradu u "Jevrejskom kraju" u kojoj su ziveli Jevreji. Ali od takve zgrade nije ostalo nikakvog traga. Najstariji spomenici materijalne kulture Jevreja u Beogradu zapravo su nadgrobni spomenici. U literaturi se pominje i opisuje nekoliko takvih spomenika iz XVI-XVII veka pronadjenih bilo na dunavskoj bilo na savskoj padini. Na ulazu u Jevrejski istorijski muzej izlozena su dva takva spomenika koja su sacuvana. Jedno se spomenik Avrahama Kohena iz 1641. godine, a drugi je spomenik Dona Klare, koja je umrla 13. sevata 5380. godine (1619).
Najstarija zgrada u jevrejskom kvartu koja je postojala sve do 1952. godine bila je Stara sinagoga. Od starih dorcolskih privatnih kuca unistenih u Prvom i Drugom svetskom ratu, danas nije ostalo gotovo nista. Medjutim ostale su zgrade jevrejskih institucija. Ove zgrade bile su podignute izmedju dva rata i neke od njih jos i danas postoje iako im je namena sasvim izmenjena.
Ovih nekoliko zgrada, Stara sinagoga i sinagoga Bet Israel, zgrada Oneg Sabat, zgrada Jevrejske opstine i zgrada Jevrejskog zenskog drustva, obelezile su u potpunosti zivot skoro svakog Jevrejina sa Dorcola. Tradicija i obicaji vezivali su ih za ove zgrade od rodjenja do smrti. Sve radosti i tuge bile su podeljene sa ostalim clanovima jevrejske zajednice upravo u ovim zgradama. U sinagogama su se mala muska deca odmah po rodjenju obrezivala. U singogama su decaci ulazili u versko punoletstvo i tu su ispunjavali svoje verske obaveze, tu su se vencavali i tu su za njih citane molitve kada su umirali. U opstini su placali porez i time postajali punopravni clanovi jedne odredjene zajednice, sticali su svoja prava i duznosti, ukljucivali se u pravni sistem drzave.
Zgrade drustva "Oneg Sabat " i "Jevrejskog zenskog drustva" imale su veliku ulogu u obrazovanju jevrejske dece. Pored cisto edukativne funkcije koja se odvijala kroz skole i razne kurseve, zivot u ovim zgradama imao je veliki sozijalizacijski znacaj. Kroz desavanja u ovim zgradama moze se pratiti duh promene u zivotu beogradskih Jevreja.
Zgrada "Oneg Sabat" bila je pravi opstinski dom i Jevreji ovog kraja su je tako i zvali. Sluzila je za sve svrhe pocevsi od verskih pa su je neki smatrali sinagogom ( imala je i tutore i gabaje kao i svaka sinagoga ) a sluzila je i za potpuno sekularna okupljanja, kermese, slavlja, svadbe, veselja, predizborne skupove, nacionalne stranacke mitinge. Sa razvojem omladinskog pokreta sve vise se priroda desavanja u ovoj zgradi od versko tradicionalnog, menja u nacionalno mobilizatorski.
Izgradnja sinagoge Bet Israel u ulici Cara Urosa bio je znak emancipacije beogradskih Jevreja i boljih ekonomskih prilika koje su omogucile izgradnju velike i lepe zgrade, kao i znak izlaska iz tradicionalnog okruzenja na Dorcolu. Stara sinagoga ostace mesto tradicionalnijeg upraznjavanja verskih obreda. Oko nje ce se okupiti stari i neprilagodljivi privrzenici vere. U sinagogi Bet Izrael nasuprot tome, okupljace se emacipovani Jevreji, drukcijeg, gradjanskog ponasanja, evropskog duha, novih profesija i zanimanja. U sluzbi ce ucestvovati i hor srpsko-jevrejskog pevackog drustva, dolazice predstavnici vlade i kraljevske kuce. Ona postaje izraz asimilatorskih tendencija nasuprot staroj sinagogi koja je olicenje tradicionalizma.
Uloga zene u jevrejskom zivotu je sasvim osobena i veoma znacjna. Zena je stub porodice i ona je zapravo nosilac tradicije u okviru doma i porodice. Ona odrzava tradiciju kroz jezik (zene su retko znale hebrejski i govorile su ladino), kostim, ishranu, vaspitanje dece. Kako su vecina Sefarda bili trgovci koji su dugo odsustvovali od kuce zbog poslova i putovanja, zene su odrzavale kucu i porodicu.
Ovakve zene su pocetkom XX veka pocele da se emancipuju. Zgrada Jevrejskog zenskog drustva bila je znak ogromnih promena u zivotu dorcolskih zena. Ona je znacila da mlade devojke mogu da se skoluju i steknu svoja zanimanja i svoj hleb
i da ne zavise samo od udaje.
Posle okupacije, Jevreji su u ovoj zgradi organizovali svoju bolnicu koja je sa svim personalom i bolesnicima bila otpremljena u logor Sajmiste u ugusena u kamionima s gasom.
Na izlozbi je uz slike iz privatnog zivota raznih porodica, prikazan i uspon trgovca Alkana Djerasija koji je kao fabrikant i rentijer postao jedan od najbogatijih clanova beogradske jevrejske zajednice. Na placu izmedju Jevremove i Visnjiceve
ulice podigao je veliku lepu zgradu u kojoj su bili stanovi za iznajmljivanje a on je ziveo u vili u Jevremovoj ulici br 20. U toj zgradi danas je decije obdaniste. Bio je dobrotvor i donator. Kao svedocanstvo o tom dobrocinstvu ostale su sacuvane
brojne diplome i zahvalnice drustava i udruzenja kojima je davao priloge.
Zgradu u ulici Kralja Petra br. 71 u kojoj je do Drugog svetskog rata bila Jevrejska opstina, projektovao je arh. Samuel Sumbul. Po njegovim projektima izgradjena je i zgrada Alkana Djerasija u Visnjicevoj 3, kao i zgrada drustva "Oneg Sabat". Inventar i namestaj raznih institucija koje su bile smestene u zgradi opstine unisten je i razvucen u toku rata. Najveca steta ucinjena je nestankom slika Leona Koena, poznatog beogradskog slikara. Ovim slikama bile su ukrasene sve prostorije u zgradi. Isto tako, nestala je biblioteka u kojoj su se cuvale knjige koje su se u Beogradu u XIX veku stampale na hebrejskom kao i knjige koje su beogradski rabini pisali tokom XVII i XVIII veka a stampali ih u Veneciji, Krakovu, Carigradu i drugim gradovima.


Sliku romanticnog zivota jevrejske porodice na Jaliji kraj Dunava, krajem XIX veka, dao je pisac Hajim S. Davico. Opisao je mirisne baste pune cveca isped kojih su u tople beogradske letnje noci sedele na klupama starije Sefardkinje i pevale romanse, koje su 400 godina ranije prenete iz Spanije kao kulturno nasledje. Mlade devojke slusale su ih sa setom, jer je, sudeci po pricama, vecina mladalackih ljubavi na Jaliji i Dorcolu zavrsavala tragicno. Patrijarhalni zivot, stroga pravila i duznosti u okviru porodice bili su neprikosnoveni i svi su ih postovali..
Tako Hajim Davico, pored tragicnih sudbina lepih mladih Jevrejki, govori o obicajima i praznikicima, opisuje sobe sa minderlucima i brojnim jastucicima, pa i nargilama, kuhinje u kojima se pripremala tradicionalna sefrdska hrana zvucnih naziva - burmuelos, alharos, pastel. Bila je to mesavina iberijskih i orijentalnih uticaja na zivot koji je postepeno primao obicaje sredine.
Posle I svetskog rata slika porodicnog zivota veoma se izmenila. Jevreji su bili skolovaniji i emacipovaniji ljudi. Posto su se skolovali u raznim evropskim centrima, usvajali su nov nacin ponasanja i ophodjenja. Dorcol je bio vec tada prilicno porusen pa su mnogi gradili kuce i iznad Dusanove ulice. Vise nije bilo basta. Sedenje pred kapijom uz romanse zamenili su odlasci u pozoriste, na koncerte, na predavanja, izlozbe. Porodicne svecanosti nisu vise samo dug tradiciji, one postaju prilika za isticanje bogatsva, prilika za druzenje sa komsijama ne Jevrejima. Razmenjuju se pokloni i kolaci, pokazuju toalete.
Postepeno se uvode i obicaji da se za pojedine porodicne svecanosti zakupe neke od dorcolskih kafana (najcesce Jevrejska kasina). Ali purimske i druge svecanosti odrzavale su se i u drugim lokalima i poznatim kafanama sve do Terazija.
Dobosare i telale zamenile su sada fine stampane pozivnice na svadbe i zabave. Jevrejske novine pune su oglasa o veridbama, svadbama ili o smrtnim slucajevima.
Ali ono sto se tesko menja jeste odnos majke i dece. Ma kakvi da su bili uslovi zivota, ma kakve da su nedace bile nad sudbinom porodice, majke su obicno tezile da svojoj deci omoguce da u okviru porodice nadju utociste, ohrabrenje i snagu
da se suoce sa problemima.
Pojava nacizma i kao odgovor na to masovno prihvatanje cionistickih i marksistickih ideja od strane mladih Jevreja, dovelo je do nesporazuma i neslaganja u okviru porodice. Roditelji tradicionalnih shvatanja nisu bili uvek u stanju da razumeju svoju decu koja su prestajala da postuju svoju veru i odbijala da ucesvuju u odrzavanju verskih i drugih rituala i obicaja. Do drasticnih lomova je doslo na pocetku II svetskog rata kada su mladi ubedjivali svoje roditelje da treba bezati, napustati dom i kada to nije bilo shvaceno.


Stalni progoni i zabrane posedovnja zemlje i bavljenje zemljoradnjom primorali su Jevreje da se bave trgovinom, sitnim zanatima i novcanim poslovanjem. Tek kada su Ustavom iz 1888. godine u Srbiji dobili sva gradjanska prava, postala su im pristupacna i ostala zanimanja. Jevreji Mahale postepeno napustaju svoj zatvoreni porodicni zivot i aktivno ucestvuju u svim porama gradskog zivota.
Trgovina i zanatstvo i dalje su najvise zastupljena zanimanja medju Jevrejima. Tu su mnogobrojne zanatske radionice - stolarske, obucarske, limarske, opticarske, krojacke, fotografske. Medjutim tu su i vlasnici mesara, kafana, koser restorana, hotelijeri....
Mnogi Jevreji odlaze na skolovanje te je porastao broj lekara, advokata, arhitekata, umetnika svih profila.
Jevreji su statisticki razmerno vise bili angazovani u trgovini i bnkarstvu, manje u industriji i zantima, vise u slobodnim profesijama, manje u javnoj sluzbi. Od 2002 poreska obveznika u Sefardskoj opstini uoci Drugog svtskog rata 27% su bili
trgovci, 21% cinovnici, 8% zanatlije i 4% lekari ili inzenjeri. Pogresno bi bilo misliti da su svi Jevreji na Dorcolu bili bogati. U najnizoj poreskoj grupi bilo je 74% domacinstava a cetiri stotine porodica bile su isuvise siromasne da bi placale porez.


"Konacno resenje jevrejskog pitanja"
Posle bombardovanja Beograda 6. aprila 1941. godine zapocela je nacisticka okupacija Jugoslavije. Bio je to pocetak stradanja naroda Jugoslavije, a narocito jugoslovenskih Jevreja. Nekoliko dana po ulasku u Beograd, Gestapo je pristupio
merama koje su vodile ka "konacnom resenju jevrejskog pitanja". Posebne protivjevrejske mere kao sto je popisivanje Jevreja, obelezavanje zutim trakama, hapsenje, izbacivanje iz svih sluzbi, odvodjenje na prinudne radove, ubijanje talaca, odvodjenje u sabirni logor Topovske supe i logore smrti Banjica i Sajmiste, bile su mere koje je okupator sproveo u prvoj etapi od aprila do avgusta 1941. godine. U to vreme izvrsena su brojna pojedinacna i jedno vece grupno streljanje Jevreja, kao odmazda za diverzije u gradu. U drugoj etapi, od avgusta do oktobra 1941. godine, sprovedeno je interniranje Jevreja muskaraca od 14 godina starosti pa nadalje. Treca etapa, od oktobra do kraja decembra 1941. godine, predstavlja period u kome su gotovo svi muskarci pobijeni.
Zene i deca su internirani 12. decembra u logor na Sajmistu. U posednjoj, cetvrtoj etapi, od januara do maja 1942. godine pobijeni su u logoru na Sajmistu svi preostali muskarci, kao i zene i deca. Od ukupno 11.870 Jevreja, koliko ih je zivelo u Beogradu pre Drugog svetskog rata, pobijeno je preko 10.500.
Nacizam je preko noci gotovo unistio Jevreje. Nestalo je Jalije, jevrejskog Dorcola i svih onih specificnosti karakteristicnih za beogradsku jevrejsku sredinu do Drugog svetskog rata.
Preziveli Jevreji su uz ogroman napor, zajedno sa ostalim gradjanima, ucestvovali u obnovi i izgradnji grada kao i u obnovi svoje razorene zajednice.

Kliknite za proširenje...