Moram da odgovorim bez obzira sto je off. Ne kazem da nisi upravu. To jeste bio njihov nacin ostvarenja cilja. Ali u nekim situacijama su doslovno isterani i naterani na bojkot kao sto je obrazovni sistem sa kojim je sve pocelo.
Dakle ukidanjem autonomije plan i program rada se pise u Beogradu, a Albancima se u ruke daju udzbenici u kojima maltene samo fali da pise "ne vi niste Albanci, vi ne postojite, zaboravite Albanski jezik, vi ste Srbi, samo ste psihicki bolesni i umisljate da ste Albanci".
Onda Ministratsvo prosvete u Beogradu donosi odluku da se smene u skolama razdvajaju, niko ne zna iz kog razloga, to je prava aparhejd odluka, dakle razdvojiti srpsku i albansku decu, Srbi idu prepodne, Albanci popodne. To je dovelo do nemogucnosti odvijanja nastave jer 90% dece na Kosovu su bili Albanci i nije bilo moguce svu tu decu smestiti samo u jednu smenu. Vec tada u nekim skolama ne postoji mogucnost odvijanja nastave zbog prenatrpanosti i imucniji Albanci nude svoje kuce da se u njima odvija deo nastave.
Onda se od Albanskih nastavnika trazi da potpisu neki ugovor o lojalnosti Srbiji, tj da ce sprovoditi srpski skolski program. Oni to odbijaju da potpisu i svi do jednog dobijaju otkaz. Zapravo zvanicno otaze nikada nisu dobili samo su prestali da im isplacuju plate. Sve to uz zestoko maltretiranje od strane nase policije, upadanje u skole, premlacivanja, hapsenja pod optuzbom terorizma itd. 1991 preko 400.000 Albanske dece ne idu u skole. Nemaju gde da idu. Njihovi nastavnici vise ne dobijaju plate od Srbije. Skole su iskljucivo srpske, plate dobijaju samo radnici sprske nacionalnosti. Isto to se desilo i sa Univerzitetom gde albanski profesori dobijaju otkaze, pa cak i oni koji su bili lojalni Srbiji.
Albanci onda oragnizuju paralelni obrazovni sistem po kucama, podrumima, garazama. Nas sve to vreme boli ona stvar. Pravimo se da problema nema.
Pravili smo se da problema nema i kada su kopali bunkere i donosili oruzije iz Albanije. Brat mi je sluzio vojsku na Kosarama 1997 godine, kaze mi smo zaustavljali mozda 10-20% konvoja. Nocu kada se povucemo na karaulu oni su prebacivali oruzije, mi smo to znali i nismo reagovali da se ne bi dizala prasina i da ne bi imali zrtve. Nas zvanicnik DB-a na upozorenje stranih obavestajnih sluzbi o naoruzavanju Albanca kaze "neka samo neka se naoruzavaju, pa kada udarimo svom snagom na njih ceo svet ce da zanemi". I zanemeo je.
Oni jesu od uvek hteli drzavu ali su za neprijatelje imali retko glup i iracionalan narod tako da su taj cilj relativno lako ostvarili.
Dakle ukidanjem autonomije plan i program rada se pise u Beogradu, a Albancima se u ruke daju udzbenici u kojima maltene samo fali da pise "ne vi niste Albanci, vi ne postojite, zaboravite Albanski jezik, vi ste Srbi, samo ste psihicki bolesni i umisljate da ste Albanci".
Onda Ministratsvo prosvete u Beogradu donosi odluku da se smene u skolama razdvajaju, niko ne zna iz kog razloga, to je prava aparhejd odluka, dakle razdvojiti srpsku i albansku decu, Srbi idu prepodne, Albanci popodne. To je dovelo do nemogucnosti odvijanja nastave jer 90% dece na Kosovu su bili Albanci i nije bilo moguce svu tu decu smestiti samo u jednu smenu. Vec tada u nekim skolama ne postoji mogucnost odvijanja nastave zbog prenatrpanosti i imucniji Albanci nude svoje kuce da se u njima odvija deo nastave.
Onda se od Albanskih nastavnika trazi da potpisu neki ugovor o lojalnosti Srbiji, tj da ce sprovoditi srpski skolski program. Oni to odbijaju da potpisu i svi do jednog dobijaju otkaz. Zapravo zvanicno otaze nikada nisu dobili samo su prestali da im isplacuju plate. Sve to uz zestoko maltretiranje od strane nase policije, upadanje u skole, premlacivanja, hapsenja pod optuzbom terorizma itd. 1991 preko 400.000 Albanske dece ne idu u skole. Nemaju gde da idu. Njihovi nastavnici vise ne dobijaju plate od Srbije. Skole su iskljucivo srpske, plate dobijaju samo radnici sprske nacionalnosti. Isto to se desilo i sa Univerzitetom gde albanski profesori dobijaju otkaze, pa cak i oni koji su bili lojalni Srbiji.
Albanci onda oragnizuju paralelni obrazovni sistem po kucama, podrumima, garazama. Nas sve to vreme boli ona stvar. Pravimo se da problema nema.
Pravili smo se da problema nema i kada su kopali bunkere i donosili oruzije iz Albanije. Brat mi je sluzio vojsku na Kosarama 1997 godine, kaze mi smo zaustavljali mozda 10-20% konvoja. Nocu kada se povucemo na karaulu oni su prebacivali oruzije, mi smo to znali i nismo reagovali da se ne bi dizala prasina i da ne bi imali zrtve. Nas zvanicnik DB-a na upozorenje stranih obavestajnih sluzbi o naoruzavanju Albanca kaze "neka samo neka se naoruzavaju, pa kada udarimo svom snagom na njih ceo svet ce da zanemi". I zanemeo je.
Oni jesu od uvek hteli drzavu ali su za neprijatelje imali retko glup i iracionalan narod tako da su taj cilj relativno lako ostvarili.
