Šta je novo?

Industrija Srbije

Izvor: Danas.rs

Hronika srpskog industrijskog groblja
VIII03.jpg

Ivo Lola Ribar je realizovao krajem 1980-ih godina veliki broj projekata na programabilnoj automatizaciji fabrike auto industrije u Rusiji.

Plasmanom nekoliko hiljada programabilnih kontrolera PA512 na rusko tržište, u velikoj meri je doprineo modernizaciji ruske automobilske industrije. Na ruskom tržištu su programabilni kontroleri PA 512 godinama bili bez prave konkurencije jer su decenijama uspešno obavljali upravljačke funkcije u industrijskim uslovima bez otkaza. Vrednost samo jednog ugovora iz 1988. godine koji obuhvata isporuku 263 programabilna automata PA 512 na tržište SSSR-a bila je 7,5 miliona USD. Isporuka se odnosila na 1988. i 1989. godinu. To je jedan od najvećih izvoznih ugovora koji je ikada zaključen za isporuku jugoslovenskih industrijskih računara. Snaga razvoja programabilnih automata u Loli Ribaru demonstrirana je i u Nemačkoj od 20-27. aprila 1989. godine, na Sajmu industrijskih dostignuća u Hanoveru. Tu su bili izloženi eksponati programabilnih automata PA512, a štand Ivo Lola Ribar je posetio i Helmut Kol, tadašnji kancelar Zapadne Nemačke.

Ostvareni razvojni i poslovni rezultati u oblasti programabilnih automata do 1988. godine, stvorili su podloge za ulazak u nove razvojne projekte u oblasti PLC kontrolera. Tada je otvoren novi razvojni projekat programabilnog automata vrhunskih performansi PA2000 kao 32 bitnog moćnog i savremenog računarsko-upravljačkog sistema nove generacije, namenjenog za realizaciju najsloženijih zadataka upravljanja do 2000 ulazno/izlaznih veličina. Pored razvoja hardvera, sistemskog softvera u LOLA Institutu je razvijen i savremeni sistem za programiranje PLC kontrolera. Na izložbi SIAMA '93 u Novom Sadu dodeljena je srebrna medalja sistemu za programiranje programabilnih kontrolera PA2000.

Lolini programabilni kontroleri su korišćeni pri automatizaciji svih mašina, proizvodnih i tehnoloških linija koje je projektovao, konstruisao, proizvodio i isporučivao Ivo Lola Ribar u periodu od 1985. godine sve do postojanja Lole Ribara. Programabilni automati Lole Ribara PA2000 uspešno upravljaju tehnološkim procesima u željezari u Smederevu, fabrici crepa "Toza Marković" u Kikindi, fabrici azotnih đubriva HIP Azotara u Pančevu, fabrikom vode za piće Jezero-Makiš u Beogradu, u fabrikama građevinskih materijala koje su puštene u radu u Ingušetiji, Omsku, Krasnodaru i drugim mestima u zemlji i regionu.

Lolini elektroničari su bili sposobni da razviju i projektuju bilo koji računarski sistem industrijskog tipa, od projekta računarskog hardvera, razvoja sistemskog softvera, razvoja aplikativnih softverskih paketa, pa sve do funkcionalnog testiranja računara koji su se proizvodili u specijalizovanoj Lolinoj fabrici računara. Razvojni potencijal Lole Ribara u ovoj oblasti je bio veoma visok, tako da su Simens, Bosch, Philips i druge poznate svetske kompanije uvek bile raspoložene za saradnju sa Lolom.

Kada je Ivo Lola Ribar proizveo prvi obradni centar na prostorima jugoistočne Evrope HBG 80CNC 1980. godine sa Bosch CNC upravljačkim sistemom, bilo je sasvim opravdano da se osvoji i sopstveni, svetski konkurentan CNC upravljački sistem. Lolin CNC računar trebalo je da upravlja prema svim važećim svetskim standardima, Lolinim mašinama alatkama tipa bušilice-glodalice, vertikalnim strugovima, obradnim centrima i drugim obradnim sistemima, a da se proizvodi u Lolinoj fabrici računara i plasira zajedno sa Lolinim mašinama alatkama na svetsko tržište. Taj zadatak se počeo realizovati formiranjem prve grupe razvojnih inženjera elektroničara, 1978. godine u okviru LOLA Fabrike alatnih mašina, koja je istovremeno radila i na razvoju programabilnog automata PA512.

Intenzivnim razvojnim radom, ostvareni su veoma brzo i visoki rezultati, koji nisu do danas zabeleženi ni u jednoj oblasti, ne samo u Loli Ribaru već u domaćoj industrijskoj praksi uopšte. Prvi model upravljačkog sistema bio je računar tipa CNC-US13M. To je bio multiprocesorski sistem numeričkog upravljanja za mašine alatke tipa bušilica-glodalica, strugova i obradnih centara. Nastavak razvoja doveo je do novije verzije CNC upravljačkog sistema označenog kao LOLA 30CNC, koji je u sebi imao integrisan programabilni automat PA512.

LOLA 30CNC je imao šest simultano upravljačkih osa, sa merenjem pozicije preko digitalnih mernih sistema ili rezolvera/induktosina sa rezolucijom 0.001 mm, sa linearnom interpolacijom svih šest osa simultano, a sa kružnom interpolacijom dve ose i sa helikoidnom interpolacijom. Tokom 1985. godine u teškoj obradi LOLA FAM-a počeo je da radi prvi obradni centar HBG 50 CNC, na polju M8 sa prvim instalisanim upravljačkim sistemom LOLA 30 CNC. To je bilo prvi put da jedan jugoslovenski CNC računar radi u kontinuitetu u proizvodnji u nekoj od metaloprerađivačkih fabrika. Ovaj CNC upravljački sistem uspešno je instalisan na stotinak mašina alatki koje je Lola Ribar proizveo za potrebe domaćeg i ruskog tržišta.

LOLA 30CNC je imao skoro sve funkcionalne karakteristike kao i drugi savremeni CNC upravljački sistemi najpoznatijih svetskih proizvođača u to vreme. Ovaj CNC upravljački sistem je razvijen na 16-bitnoj digitalnoj tehnologiji, koja je tada bila najviši domet računarskog hardvera u svetu. Lola Ribar je potpuno osvojio tehnologiju projektovanja mikroprocesorskih računarskih sistema, od projektovanja i izrade štampanih ploča, do asembliranja integrisanih kola i testiranja funkcionisanja višeslojno štampanih ploča. Industrija Ivo Lola Ribar je izgradila modernu halu za tehnološke procese galvanizacije u Obrenovcu, nedaleko od termoelektrane TENT A, za industrijsku proizvodnju računara. Osim toga formirano je posebno odeljenje za izradu metalnih delova od lima za kućišta PLC kontrolera i CNC računara. LOLA Fabrika računara je bila na najvišem tehničko-tehnološkom nivou u proizvodnji industrijskih računara na prostorima bivše Jugoslavije.

Ivo Lola Ribar je imao organizovan edukativni sistem za projektante tehnologije i NC programere kupaca svojih mašina alatki. Razvijen je i poseban programer za pisanje i generisanje NC programa pod nazivom LPROG.

Ivo Lola Ribar je u potpunosti pratio razvoj savremenih digitalnih tehnologija i nastojao da sopstvenim razvojem osvaja nove verzije CNC upravljačkih sistema. Tokom 1988. godine grupa za razvoj PLC kontrolera je intenzivno radila na povezivanju programabilnih automata PA512 u komunikacione mreže. Za tu namenu razvijena su dva nova komunikaciona modula LKOM i LAKOM pomoću kojih su se ostvarivale različite konfiguracije mreža i time značajno povećala mogućnost primene programabilnih automata u upravljanju složenim tehnološkim procesima. Modul LKOM je bio baziran na mikroprocesoru Intel 8344 i omogućavao je povezivanje od 16 programabilnih automata u mrežu sa brzinom prenosa podataka od 375 Kb po SDLC protokolu, što je u to vreme bio visok domet mrežnog protokola. U mrežu su mogli da se povezuju i PC računari pomoću mrežnog modula Intel PCX 344, kako bi se koristili kao centralno mrežno čvorište i sistem za nadzor. Komunikacioni modul LAKOM je omogućavao da se programabilni automat PA512 povezuje sa nadređenim računarskim sistemom preko RS232 interfejsa i bio je baziran na mikroprocesoru Intel 8088. Posle testiranja oba komunikaciona modula, prva serija je proizvedena i isporučena fabrici automobila AZLK u Moskvi, gde se pokazala veoma uspešno u mrežnom radu Lolinih programabilnih automata PA512.

Koliko je Ivo Lola Ribar bio ozbiljan industrijski gigant u svetskim razmerama govori i činjenica da je predsednik najpoznatije svetske kompanije za proizvodnju CNC upravljačkih sistema i PLC kontrolera Franuc iz Japana, gospodin dr Seiemon Inaba došao u posetu Loli Ribaru 17. marta 1988. godine. Visokog gosta iz Japana je dočekao predsednik Poslovodnog odbora Lole dr Mihailo Milojević sa saradnicima. Posle obilaska proizvodnih pogona Lole Ribara u Železniku, poslovni razgovori o mogućnostima saradnje Lole i Fanuc-a su vođeni u Skupštini grada Beograda.

Posle uspešno osvojenog CNC upravljačkog sistema LOLA 30CNC na bazi 16-bitne tehnologije, počeo je razvoj modernijeg CNC upravljačkog sistema na bazi 32-bitne tehnologije 1987. godine. Kako bi se brže osvojilo svetsko tržište na plasmanu CNC upravljačkih sistema nove generacije, uspostavljena je saradnja između LOLA Instituta i firme RD Projects Limited iz Londona, koja je formirana u okviru Imperijal Koladža. Ugovor o saradnji su potpisali 1988. godine u rezidenciji britanskog ambasadora u Beogradu Kolin Besant, profesor Imperijal College za nauku i tehnologiju i prof. dr Mihailo Milojević, predsednik Poslovodnog odbora Industrije Ivo Lola Ribar. Potpisivanju ugovora prisustvovao je Britanski ambasador u Jugoslaviji Endrju Vud.

Početkom 1989. godine Ivo Lola Ribar je nabavio i tada veoma savremene SUN-ove razvojne stanice za realizaciju projekta upravljačkog sistema LOLA 300CNC i programabilnog kontrolera nove generacije PA2000. U martu 1989. godine dolazi ekipa od osam saradnika RDP-ija iz Londona u LOLA Institut u Beograd na čelu sa direktorom RDP-ija, kada su verifikovani i uspešno ocenjeni rezultati zajedničkog rada na projektu u prethodnom periodu. Tokom 1989. godine je završeno laboratorijsko ispitivanje i funkcionalno testiranje nove generacije LOLA 300CNC računara za upravljanje obradnim centrima i alatnim mašinama tipa bušilice glodalice i novog programatilnog automata koji je integrisan u taj CNC tipa PA2000.

CNC upravljački sistem LOLA 300CNC je bio sa visokim funkcionalnim karakteristikama, sa mogućnošću simultanog numeričkog upravljanja sa deve osa i prikazan je na najvećem sajmu mašina alatki u Hanoveru 1990. godine i bio konkurentan najpoznatijim svetskim proizvođačima. Imao je integrisanu spregu sa programabilnim kontrolerom PA2000 sa mogućnošću interaktivnog programiranja PLC kontrolera pomoću lider dijagrama. Imao je grafički interfejs za definisanje geometrijskih i tehnoloških parametara alata pri generisanju NC programa, imao je mogućnost preuzimanja solid modela obrada iz CAD softverskih paketa, imao je i DNC komunikaciju za mrežni rad.

LOLA 3000CNC je imao za to vreme veoma moderno projektovanu hardversku arhitekturu, gde je procesorski modul bio tako konfigurisan da se uz određene manje dopune prilagodi i funkcionalnim zahtevima robot kontrolera. Ovaj upravljački sistem je bio moćan industrijski računar za upravljanje svih vrsta mašina alatki za obradu rezanjem.

Veliki problem za uspešan završetak razvojnog projekta LOLA 300CNC, predstavljao je prekid saradnje i zajedničkog rada sa firmom RDP iz Londona, usled sankcija Organizacije ujedinjenih nacija prema Jugoslaviji, s jedne i s druge strane zbog određenih poslovnih teškoća u kojima se našla firma RDP. Nemogućnost saradnje sa engleskim partnerima, prekid komunikacija sa svetom i druge teškoće uslovile su da je projekat upravljačkog sistema LOLA 300CNC konačno završen i zatvoren tek 1996. godine, iako je instalisan na obradnom centru HMC 500 u CIM laboratoriji LOLA Instituta tokom 1992. godine. Završetak projekta je označen izradom test standardnog radnog komada na obradnom centru HMC 500, prema procedurama i međunarodnim standardima koji se moraju ispoštovati u uslovima predaje mašine alatke sa CNC upravljanjem kupcu na svetskom tržištu.

Veliku šansu za proizvodnu afirmaciju upravljačkog sistema LOLA 300CNC Lola Ribar je imao u petogodišnjem ugovoru sa američkom firmom TREE Machine Tools Co. za plasman obradnih centara tipa HMC-500 na američko tržište, ali sankcije i druge okolnosti su doprinele da ovaj značajan projekat ostane bez značajnije komercijalizacije, već samo kao razvojni projekat sa nekoliko proizvedenih tipova.

Problem razvoja CNC upravljačkih sistema u Loli Ribaru ima globalni karakter. Razvoj kontrolera je veoma propulzivan, jer se za kratko vreme razvija novi model kontrolera na bazi novih mikroprocesora i digitalnih komponenti, a proizvodne tehnologije računarskih sistema postaju sve produktivnije, pa je na svetskom tržištu od nekoliko desetina proizvođača vrlo brzo ostalo samo nekoliko Siemens, Fanuc, Heidenhein, Bosch i Philips, pri čemu je Siemens ostvario potpunu dominaciju na evropskom, a Fanuc na azijskom i američkom kontinentu. Ostali proizvođači CNC upravljačkih sistema nisu mogli da ostvare masovnu proizvodnju sa niskim cenama, veoma visokim funkcionalnim karakteristikama i visokom pouzdanošću u radu. Problem prodaje CNC mašina alatki širom sveta je vezan i za visoko efikasan sistem servisiranja CNC upravljačkih sistema i dugotrajni garantni rok koji Siemens i Fanuc obezbeđuju, dok konkurentni proizvođači to nisu u stanju da ponude svojim kupcima. Svetska ekonomska politika je pokazala da male i siromašne zemlje ne mogu biti u stanju da razviju savremene sofisticirane mikroprocesorske tehnologije na kojima se ostvaruje veliki profit, već da je taj biznis namenjen visoko razvijenim zemljama. Posle sankcija, hiperinflacije, bombardovanja i raspada Jugoslavije, najistaknutiji Lolini inženjeri elektronike našli su za poslenje u najpoznatijim svetskim kompanijama od Evrope, Australije, Kanade i Amerike, gde veoma uspešno i danas rade.

http://www.danas.rs/nedelja.26.html?new ... og+groblja
 
Umesto da se fokusiramo na investicije, treba da investiramo u razvoj i u naše znanje, po uzoru na tadašnji ILR.
 
svsavic":54vivca2 je napisao(la):
Umesto da se fokusiramo na investicije, treba da investiramo u razvoj i u naše znanje, po uzoru na tadašnji ILR.
Treba, samo su za to potrebni odredjeni preduslovi. Prvo, mora se promeniti podanicki mentalitet i razmisljanja kako smo glupi i nesposobni.
Trenutna prica je da veci deo nacije veruje u to, sta vise pozdravlja to, a na price o uspesima iz proslosti, poput lole i mnogih drugih, gleda sa podsmehom sprdnjom i omalovazavanjem.
Takodje, treba biti spreman podneti i licnu zrtvu, sto nek mi oproste, ali mladje generacije nisu spremne.
Mi smo (nekako) zapali u paradoksalnu situaciju da smo u novi milenijum usli ocekujuci da nas drugi razvijaju, da nam daju, a da stvar bude gora, to smo ocekivali upravo od onih koji su nam na ovaj ili onaj nacin radili o glavi.
Iako smo apsutno zadnji usli u procese privatizacije, nismo se naucili nista na iskustvima ostalih drzava istocne evrope.

Prica o neefikasnom drzavnom vlasnistvu ima odlicnu prodju, iako imamo primere odlicnog pozitivnog poslovanja, dok sa druge strane imamo mozda i vise od 50% neuspesnih privatizacija ciji je jedini vidljivi rezultat nestanak citavih grana industrije.

Imamo skorasnji primer premijerovog kukanja u kini za preuzimanje Ikarbusa (moli da se tu prave elektrobusevi)!
Pa ta fabrika je pogonski sklop uvek uvozila. U cemu je problem da i danas u karoseriju ubaci elektromotore i baterije (ako su kondenzatori jos uvek nesto sto je novo, skupo i teze dostupno) ?

Da izvinete, ali ustane ulicne svetiljke uvozimo?
Panele za zastitu od buke pored autoputa?
Led displeje, iako su pre 30 godina nasi mali SUR imali iste sa natpisima "virsle", "pljeskavice" i slicno...

Domaca farmaceutska industrija je UKINUTA, i od ponosa postala je marginalni uvoznik svetskog otpada, a izvoznik vakcina vise realno ne postoji!

Kunemo se u poljoprivredu, ali nemamo proizvodjaca poljoprivredne mehanizacije?



Sent from my LG-D320 using Tapatalk
 
Kad ne bi bilo interesa pojedinaca (i 5 kolena unapred) da hara i otima možda bi i procvetali.
Najbolji primer je FIAZ Prokuplje, cela država koristi frikcione materijale a oni propali / uništeni. Među prvima su ovladali proizvodnjom bezazbestnih kočionih delova, lamela i izvozili za Italijane.
 
Pa kad radnici nisu htjeli da rade za dz pa vlasnik unisto fabriku fom prokuplje bilo i po novonama i farmu zeceva su unistili tj cjelu industriju pa ni vodu nekad cuvenu ne pune otice u prazno a tek prokupac rakije itd
 
[youtube]https://www.youtube.com/watch?v=GZEOz6nJga0[/youtube]
IMT Istorija 1947-1997
 
Država prodala fabriku 21. maj Lilly drogerijama, vojna oprema ostala “zarobljena”

Rezervni delovi i oprema za vojne helikoptere gazele koji se nalaze u fabrici 21. maj, stavljeni su van upotrebe nakon što je lanac drogerija Lilly privatizovao fabriku 2012. godine. Vrednost opreme je označena kao „poverljiva“, a u međuvremenu je fabrika prešla u ruke preduzeća Treća petoletka. Vlasnik oba preduzeća je narodni poslanik Mladen Grujić

Piše: Dina Đorđević
Ilustracija: Đorđe Matić



U fabrici 21. maj u beogradskom naselju Rakovica nalaze se oprema i alati za proizvodnju mehaničkih komponenti i rezervnih delova za vojne helikoptere gazele, ali Vojska Srbije ne može da ih koristi otkako je država fabriku prodala lancu drogerija Lilly.


Prodaja se dogodila u julu 2012, a Ministarstvo odbrane i Lilly su od oktobra te godine bez uspeha pokušavali da se dogovore kako da reše status sporne vojne imovine.


U Ministarstvu navode da bi upotrebom ove opreme i alata, odnosno, remontom gazela u zemlji umesto kod inostranih ponuđača, moglo značajno da se uštedi.


O problemu sa rezervnim delovima za borbene helikoptere, među kojima su i gazele, govorio je polovinom 2016. godine i sadašnji predsednik Srbije, tada premijer, Aleksandar Vučić.


Ministarstvo odbrane je više puta ukazivalo Agenciji da je privatizacija u odnosu na vojnu imovinu sporna, „odnosno da do promene statusa tih sredstava, kao i njihovog otuđenja nije moglo da dođe“ bez saglasnosti Ministarstva. Agenciji su novembra 2015. godine predložili da raskine privatizaciju.



To se ipak nije desilo, uprkos kontrolama Ministarstva privrede i Saveta za borbu protiv korupcije, kao i policijskoj istrazi.



U međuvremenu je 21. maj prešao u vlasništvo firme Treća petoletka, čija je delatnost iznajmljivanje i upravljanje nekretninama. Njen vlasnik je Mladen Grujić, koji je ujedno i jedan od suvlasnika drogerije Lilly. Grujić je samostalni poslanik u Skupštini Srbije, a u sazivu od aprila 2014. godine bio je poslanik Nove Srbije Velimira Ilića.



Grujić nije pristao na razgovor niti je odgovorio na većinu pitanja koja mu je Centar za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) poslao, uz objašnjenje da je Ministarstvo odbrane najveći broj dokumenata koji se odnose na privatizaciju označilo tajnim, zbog čega je njegov stav da se ceo postupak pregovora tretira kao takav. Dodao je da bi pristao na razgovor ukoliko Ministarstvo odbrane ukloni oznake “službena tajna” i “poverljivo”.


Sudski spor koji je Grujićeva kompanija Lilly pokrenula protiv Agencije za privatizaciju, zbog odbijanja Agencije da im izda potvrdu o ispunjenosti ugovornih obaveza posle privatizacije, okončan je 20. jula 2017. godine. Grujić je povukao tužbu u oktobru 2016, a Privredni apelacioni sud je prekoredno rešavanje spora pokrenuo nakon što je dobio CINS-ov zahtev za pristup informacijama o ovom slučaju.


Ministarstvo odbrane nije odgovorilo na najveći broj pitanja CINS-a poslatih marta ove godine, uz objašnjenje da je reč o poverljivim informacijama. U odgovoru CINS-u ovo Ministarstvo navodi da je stupilo u kontakt sa Trećom petoletkom, kao novim vlasnikom 21. maja, kako bi rešili sporna pitanja, ali do objavljivanja ovog teksta nisu zvanično potvrdili da li se u međuvremenu nešto promenilo.


Uprkos zahtevu novinara CINS-a, Ministarstvo odbrane im nije obezbedilo ni razgovor sa tadašnjim državnim sekretarom, a kasnije i resornim ministrom Zoranom Đorđevićem, koji je bio uključen u pregovore o rešavanju ovog pitanja.

Oprema možda i skuplja od sporne privatizacije


Osnovna delatnost Fabrike turbomotora i transmisija 21. maj, prema podacima Agencije za privredne registre, jeste proizvodnja ostalih delova i dodatne opreme za motorna vozila. Preduzeće je osnovano 1948. godine i nalazi se u beogradskom naselju Rakovica.


Remont helikoptera

Ministarstvo odbrane i Ministarstvo unutrašnjih poslova su krajem 2016. godine sa kompanijom Airbus Helicopters potpisali Ugovor o nabavci devet helikoptera H145M sa rezervnim delovima, od kojih je šest namenjeno za Vojsku. Ugovor obuhvata i opremanje, obuku i sertifikaciju Vazduhoplovnog zavoda Moma Stanojlović, koji bi time trebalo da postane i regionalni centar za održavanje gazela. Iz Ministarstva odbrane nisu odgovorili na CINS-ov upit o vrednosti ugovora, navodeći da su svi podaci iz ugovora poslovna tajna.

Fabrika je pravila motore za avione i helikoptere, a sredinom osamdesetih počinju da proizvode i remontuju motore, kvačila i transmisije za helikoptere gazele za Jugoslovensku narodnu armiju, po licenci francuskog proizvođača Aerospatiale. Za te potrebe instalirani su oprema i specijalni alati koje se i danas nalaze u fabrici.


Fabrika je sve do privatizacije bila zadužena za remontovanje gazela Vojske Srbije.


Nakon nekoliko neuspelih aukcija preduzeće 21. maj prodato je lancu drogerija Lilly 2012. godine, za 1,4 miliona evra, iako je procenjena vrednost prema kupoprodajnom ugovoru bila skoro šest puta veća – oko 8,26 miliona evra.


Kupovinom fabrike 21. maj, Lilly je došao u posed opreme i specijalnih alata za remont kvačila i transmisije helikoptera gazela.


Mešovita komisija iz Ministarstva odbrane i Vojske Srbije je tokom 2014. i 2015. godine izvršila uvid u spiskove delova i opreme u skladištima fabrike i „identifikovala konačan spisak mašina, alata, opreme i rezervnih delova, nakon čega je utvrđeno da oprema nakon privatizacije nije korišćena ni otuđena od strane novog vlasnika“.


Kolika je vrednost opreme koja se nalazi u fabrici novinari CINS-a nisu uspeli da utvrde. Na pitanja o tome iz Ministarstva su odbili da odgovore, rekavši da su ti podaci „poverljivi“. Sa istim obrazloženjem je i vlasnik drogerije Lilly, Mladen Grujić, odbio da odgovori na pitanje o vrednosti opreme. Ipak, podatak o tome je izneo na jednom od sastanaka sa tadašnjim državnim sekretarom, a kasnije ministrom odbrane, Zoranom Đorđevićem, sredinom 2013. godine.



Grujić je tada rekao da rezervni delovi po knjigama vrede 7,2 miliona evra kao i da će svim zakonskim sredstvima pokušati da spreči poništenje privatizacije.




Ministarstvo odbrane i Lilly su od 2012. godine u više navrata pregovarali o rešavanju statusa ove imovine, ali nisu postigli nikakav dogovor.


U junu 2014. godine Vojska i vazduhoplovni zavod Moma Stanojlović, koji je takođe remontovao gazele, pre i posle privatizacije, od 21. maja su kupili deo rezervnih delova, po ceni od nešto više od 50 hiljada evra. Posle nešto više od mesec dana, Lilly je Ministarstvu odbrane ponudio da imovinu iz 21. maja za koju je Ministarstvo zainteresovano otkupi po ceni starog gvožđa, za 10 hiljada evra. Ministarstvo je ovu ponudu odbilo uz objašnjenje da bi to značilo da otkupljuje sopstvenu imovinu.


Nikada nije realizovan ni pokušaj dogovora iz marta 2015. godine, kada je Ministarstvo odbrane predložilo da izvrši uvid u dokumentaciju svoje imovine nakon čega bi zaključilo spisak rezervnih delova, opreme, alata i rezervnih delova. Ta imovina bi bez naknade bila ustupljena Ministarstvu, a ono bi zauzvrat izdalo potvrdu da nema drugih potraživanja od preduzeća 21 maj.

Uslovi iz ugovora ispunjeni – pregovori u toku


Navodeći da je oprema u fabrici 21. maj od posebne važnosti za sistem odbrane, Ministarstvo odbrane se u dopisu Agenciji za privatizaciju poziva na odredbe Zakona o proizvodnji i prometu naoružanja i vojne opreme po kojima preduzeće koje se bavi tom proizvodnjom treba kontinuirano da radi, a promena delatnosti može da se izvrši samo uz saglasnost Ministarstva. U slučаju 21. maja, Ministаrstvo nije dаlo bilo kаkvu sаglаsnost, niti im je ona tražena.


Ministarstvo je 2014. godine tražilo od Agencije za privatizaciju da joj se oprema i specijalni alati za remont transmisija i kvačila što hitnije vrate. Takođe, pod oznakom hitno, naveli su da će predložiti čak i poništenje privatizacije, a pre toga i da sumnjaju da je fabrika privatizovana protivzakonito, za šta su tvrdili da imaju dokaze. U jednom od dopisa Agenciji kao rešenje pominju i raskid ugovora, a razlog za to su videli u upotrebnoj vrednosti vojne imovine, zaštiti državnog interesa i uštedi novca koju bi omogućio remont gazela u zemlji umesto u inostranstvu.





Agencija je u julu 2014. sprovela kontrolu ugovornih obaveza kompanije Lilly za drugu godinu poslovanja u 21. maju, nakon koje je zaključila da ne može da zauzme stav jer joj iz ove firme tom prilikom nisu dostavili kompletnu dokumentaciju.


Ugovor o prodaji 21. maja predviđao je da Lilly mora da otpočne pregovore sa Ministarstvom odbrane o rešavanju pitanja sporne imovine, ali nigde se ne navodi da je za okončavanje privatizacije nužno da do dogovora i dođe.


Uprkos tome što su pregovori otpočeli u roku, Agencija je odbila da kompaniji Lilly izda potvrdu da su ispunjeni svi uslovi iz ugovora, uključujući i taj oko koga je spor nastao.


U aprilu 2015. godine, Lilly je zbog toga tužio Agenciju Privrednom sudu. Sud je odbacio tužbu u septembru iste godine, a slučaj se nakon žalbe našao pred Privrednim apelacionim sudom. U februaru prošle godine postupak po žalbi je prekinut jer se u međuvremenu Agencija za privatizaciju ugasila.


Agencija za vođenje sporova u postupku privatizacije, predložila je nastavak postupka sredinom oktobra 2016. godine, ali je dve nedelje nakon toga Lilly povukao tužbu. U odgovoru Ministarstva privrede CINS-u stoji da je Komisija za kontrolu izvršenja ugovornih obaveza kupaca usvojila mišljenje revizorske kuće KPMG iz 2014. godine, koje Agencija za privatizaciju nije želela da usvoji u celosti, a kojim je zaključeno da je Lilly ispunio i tu ugovornu obavezu. Od tada Ministarstvo privrede ne kontroliše poštovanje ugovora u slučaju ove privatizacije.

Istrage o privatizaciji bez rezultata


Prema rečima nekadašnjeg ministra privrede Saše Radulovića, zbog sumnje da je došlo do korupcije, istragu nad radom Agencije za privatizaciju pokrenulo je i Ministarstvo privrede u januaru 2014. godine, na osnovu dopisa Ministarstva odbrane.


„Ja nisam učestvovao u pregovorima, ali mislim da je stanovište Ministarstva odbrane, koje je podržalo Ministarstvo privrede, bilo da ta oprema nije ni bila predmet privatizacije jer nije bila procenjena, dakle nije bila deo prospekta nego je otišla kao staro gvožđe, te da kupac nema pravo na tu opremu“, kaže Radulović.


Nadzor je obustavljen početkom avgusta 2016. jer je pre toga donet zakon kojim je Agencija ugašena. Privatizacijom se jedno vreme bavio i Savet za borbu protiv korupcije, koji novinarima nije obezbedio sagovornika na ovu temu, iako im je tražen intervju.


Istragu o slučaju privatizacije 21. maja vodila je i policija. Oni su aprila 2015. godine svu dokumentaciju koju su prikupili tokom istrage dostavili Prvom osnovnom javnom tužilaštvu u Beogradu na dalje postupanje.


Iz ovog tužilaštva navode da je na osnovu predatih spisa formiran predmet o eventualnim nepravilnostima u poslovanju preduzeća Lilly Drogerie, Fap Famos i 21. maj, kao i da je, u vezi sa njim, u toku predistražni postupak.

https://www.cins.rs/srpski/research_sto ... arobljena-
 
Bez carina na srpski čelik

Nove antidamping mere na uvoz čeličnih prizvoda iz Brazila, Irana, Rusije i Ukrajine u Evropsku uniju, koje je
uvela Evropska komisija, ne odnose se na uvoz čelika iz Srbije, saopšteno je danas iz tog izvršnog organa EU.

Nakon istrage koju je sprovela Evropska komisija na isporuke toplo valjanih čeličnih limova iz Brazila, Irana,
Rusije i Ukrajine, plaćaće se takse od 17,6 do 96,5 evra po toni.

"Srpski uvoz u EU, iako je u početku bio deo istrage, nije uključen u konačnu regulativu, jer se njihov obim
smatra zanemarljivim", navodi se u saopštenju Evropske komsije poslatom Tanjugu....
 
[youtube]https://www.youtube.com/watch?v=aHujHnVIJqk[/youtube]
 
Ovo je odavno u planu i fala bogu da je pocelo nesto konkretnije da se govori. IMT ne moze tu da ostane i da radi jos pogotovu sto je fabrika zatvorena a dragocen prostor za prenamenu godinama tavori neiskoriscen. Ovo je dobra vest samo da se plan izradi sto je moguce pre a zatim da odma pocne peseljenje fabrike.
 
Fabrika uspjesno je unistena jos samo da nadju nacin da skinu sapu banaka sa zemljista na ime namirenja kredita koje je podizao imt bitno da mi uvozimo iste takve cak losije traktore iz indije
 
Gde bi nam bio kraj da je samo ova fabrika u pitanju.
 
Bilo bi lepo, ako se bude gradilo naselje, da prostor između zgrada bude prostran kao u starim kvartovima NBg-a (npr oko starog Merkatora), a ne zbudženo sa velikim procenitma izgrađenosti parcela kao što je slučaj u novim blokovima poput Belvila ili bloka 67a gde su parkići minijaturni u odnosu na stare delove NBg-a (ako ih imaju uopšte), a imaju i mnogo veće probleme sa parkinzima, nema lepih staza kao u starom delu itd. Naravno, da bi se to desilo, biće potrebna manja pohlepa za profitom, a ova gradska ekipa ne vidim da je na tom nivou evolucije.
 
Najsrećniji bih bio da se fabrika vrati u život na drugom mestu. Pričaju u poslednje vreme da imaju 2-3 vrlo ozbiljna invetitora. Indijski Tafe je još pre nekoliko godina imao ozbiljne namere i navodno je njihova ponuda stajala u fioci. Avaj, verovatno je pre svega bilo važno da se drugi dočepaju vrednog zemljišta, a sve drugo..
 
[url=http://beobuild.rs/forum/viewtopic.php?p=491404#p491404:299v9wg4 je napisao(la):
Nebojsa » Sub Nov 11, 2017 6:35 pm[/url]":299v9wg4]Gde bi nam bio kraj da je samo ova fabrika u pitanju.
Da, ka što su Grmeč, Zmaj, IMR, Kluz, BEKO, Brodogradilište Beograd.
A što se tiče zemljišta, za njega su bili zainteresovani neki biznis - političari.
 
све бих ја те фабрике преселио на обилазницу (Батајница, Сурчин, Бубањ поток), ако и једна од њих ради. а њихове садашње локације реурбанизовао. као што се иначе и ради у нормалним земљама. само су наши глупи комунисти остављали фабрике у сред насеља
 
Kod nas fabrike nestaju ni jedna nije preseljena da radi i one koje su mogle uspjesno da nastave da rade
 
Slažem se sa Johnnyjem. Sa striktno urbanističkog ugla smatram da toj fabrici stvarno nije mesto tu i da je trebalo da bude izmeštena još odavno, čim je postalo jasno da će nekadašnja periferija postati mnogo ''bliža'' i da NBG čeka period velikog rasta i širenja.
I nažalost, nije usamljeni primer. Širom Beograda ostavljene su fabrike blizu naselja koje su vremenom postale urbanistički, ekološki, pa i ekonomski problem zbog svoje lokacije.


E sad, sa ekonomskog aspekta, tema je malo kompleksnija. S jedne strane jasno je da IMT ovakav kakav je nema budućnost jer već 25 godina živi na infuziji. I poprilično verujem da Indusi stvarno žele da ga ožive i iskoriste. Jer im treba proboj, polazna tačka u nametanju za tržište (Istočne) Evrope. Ali s druge strane, toliko puta sam video kako ovde dobro zasađene i najavljivane ideje izrastaju u užasne abominacije i probleme.

Tako da sa tog ekonomskog aspekta stvarno ne znam šta da mislim i očekujem. Al opet kažem, nije kao da imamo nešto mnogo da izgubimo. Nije ovo 1990. nego 2017. IMT je već odavno na samrti. U stvari i zvanično je u komi od 2015. Znači gore ne može da mu bude. Tako da je po mom mšljenju bolje rizikovati i pokušati nešto, pa šta bude, nego ga pustiti da istrune sam u toj svojoj bolesti.
 
Писао сам већ о томе: "са стриктно урбанистичког угла" индустријске зоне се у градовима најчешће налазе између централне пословне зоне и зоне становања. У каснијим концептима, индустрија је увек груписана уз саобраћајне коридоре, од периферије ка центру, али је нико није сву склањао у пустопољине. То онда не може бити индустријски град. Отидите до Штутгарта, па јавите где је Мерцедес, или до Торина, да видите да ли живи народ и "горе" и "доле" од ФИАТ-ове фабрике.

Како радници иду на посао, ако је фабрика уз београдску обилазницу?? Колико то кошта?

Кад се ово последње питање постави, ту почиње - урбанизам.
 
@pantograf
Ja živim u 64-tom. Dok je radio, a pogotovo dok je radio FOB, nisi mogao prozor otvoriti od gasova koje su ispuštale obe fabrike. Prethodni zainteresovani "investitori" su bili zainteresovani samo za lokaciju, a ne za proizvodnju. Vidite kako je prošao Zmaj, proizvodnje nema, ostala je ljuštura i DIS i Roda.
 
Ti gasovi se reše filterima valjda. 21. vek je u pitanju.

Inače, sa nekog urbanog stanovišta, potrebno je da poslovne, stambene i industrijske zone budu blago izmešane, jer se time smanjuje prosečno vreme putovanja na posao.
 
Ako bi fabrika ostala tu i prizvodila oko 50 000 traktora, šta mislite kakav bi saobracaj tu bio kada bi se dovozio repromaterijal i odvozili gotovi proizvodi? Glavna kapija je ona kod Medicine rada. Tu vam je Savada, Blok A, Extra centar, vrtić. Onaj ulaz iz Zemunske ulice nije tog kapaciteta da bi kroz njega dopremali/odvozili robu.
 
Vrh