Šta je novo?

Kultura i umetnost

Београдска филхармонија задивила Будимпешту
БУДИМПЕШТА -

Београдска филхармонија одржала је синоћ концерт у чувеној Палати уметности (МУПА) у Будимпешти, под управом диригента Фабриса Болона.

http://www.rtv.rs/sr_ci/zivot/kultura/b ... 76334.html
 
20161126_132904.jpg


Izlozba u galeriji sanu povodom jubileja sanu
 
Можда није право место, али друго нисам успео да пронађем.

Незванично, на конкурсу за идејно решење зграде Београдске филхармоније, која треба да се гради на месту где су темељи несуђеног Музеја револуције на Ушћу, прву награду није добио ниједан од претплаћених студија, већ ауторски двојац Драган Марчетић-Милан Максимовић (обојица доценти на Архитектонском факултету).

Ово ми је нарочито драго због чињенице да ови људи нису чланови ниједног "клана", а имали су далеко најпримереније решење за реконструкцију Музеја града Београда. Међутими, добили су само откуп, док је прва награда припала Војводићима, иако нису испоштовали један од главних конкурсних услова да депо због безбедности буде изнад нивоа тла.

http://www.dab.rs/downloads/Katalog%20k ... 0ulici.pdf

Такође незванично, прву награду на конкурсу за изградњу објекта Градске галерије на Косанчићевом венцу прву награду добио је Бранислав Реџић.

Званично, резултати ће бити саопштени ускоро, па ћемо тада моћи да видимо и награђене радове.
 
inace je DKSG (na zalost) slabo poznat siroj javnosti (pogotovo van NBG) a zapravo ima odlicne programe.
Nadam se da ce uspeti da se odrze.
 
A kome i zasto je palo na pamet to da gasi i sa kojim skrivenim motivom
 
Razlog nije ni skriven - usteda. DKSG ima nekoliko kulturnih programa - knjizevni, filmski, muzicki, pozorisni. Svaki od tih programa imaju urednike, koji kostaju. Pa gde je tehnika, odrzavanje. Ova vlast sve sto nije u direktnoj funkciji nje, vidi kao trosak.
Onda, DKSG ima klub-knjizaru gde se odrzavaju knjizevne veceri, tu bi recimo mogao da se napravi komercijalan kafic. Itd.
 
Dom kulture „Studentski grad“
Saopštenje za javnost
1.3.2017.

S obzirom na obraćanje ministra prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Mladena Šarčevića javnosti zaposleni Doma kulture „Studentski grad“ (DKSG) šalju svoj odgovor i javno traže sastanak sa ministrom.

Podsećamo da je Sindikat „Nezavisnost“ DKSG tražio sastanak sa Ministrom u vezi sa planom reorganizacije i racionalizacije na koji ministar nije odgovorio. Takođe, podsećamo ministra da je u prethodna tri meseca u kojima se 'detaljno' bavio poslovanjem ustanove DKSG u dva navrata prekršio:

- Protivpravno pokrenuo inicijativu za poništenje konkursa za direktora ustanove koje je izglasao upravni odbor DKSG navodeći nepostojeći plan reorganizacije i racionalizacije
- Protivpravno pokušava da ugasi pravni subjekt Dom kulture „Studentski grad“ pozivajući se na član 29. Zakona o učeničkom i studentskom standardu.

Iako ministar navodi odluku o pripajanju, a ne gašenju DKSG, opet podsećamo da je ta odluka doneta bez prethodne javne rasprave u široj studentskoj i kulturnoj javnosti.


Zahtevamo da se oformi ekspertsko telo koje će uz konsultacije sa predstavnicima ministarstva prosvete, Univerziteta u Beogradu i Univerziteta umetnosti izvršiti detaljnu analizu kvaliteta rada i programskih aktivnosti DKSG, na koje ministar sugeriše kao nedovoljno kvalitetne i pitamo koji su to kriterijumi po kojima ministar ocenjuje da Dom kulture ne vrši svoju funkciju.

Na navode o stvaranju jednog funkcionalnog tela sa jakim menadžmentom DKSG ima jasan stav!

Gašenje pravnog statusa DKSG imaće sa sobom mnogo posledica.

Ministar nije posetio DKSG dok se 'detaljno' njime bavio, kao što ni rukovodeći organ postavljen od strane Ministarstva uglavnom nije prisustvovao programima za vreme svog mandata kao v.d. direktora.

DKSG i SKC su dve ustanove sa potpuno različitim programskim profilima. DKSG je Dom kulture koji u odnosu na zajednicu Studentskog grada razvija program, ali je uspeo da tokom godina to proširi i na Novi Beograd i čitav grad. DKSG je tokom godina razvio prepoznatljive programe i međunarodne manifestacije. Dom kulture Studentski grad predstavlja simbol Studentskog grada i njegovo gašenje predstavljao bi svojevrsni presedan u istoriji naše zemlje u smislu gašenja ustanove kulture.

Dom kulture se protiv banalizacije i komercijalizacije bori onim što najbolje zna: kreiranjem relevantnog sadržaja i programa. U trenutku kada je država Srbija otvorila poglavlje EU o obrazovanju i kulturi ona ujedno gasi ustanovu kulture.

Zahvaljujemo se čitavoj javnosti koja je stala uz nas, ali i saradnicima iz celog sveta, kao i studentima. Kulturna, stručna i studentska javnost je već animirana i tom smislu DKSG nije usamljen.

Danas se u Domu kulture „Studentski grad“ brani kultura!

Mnogo bih voleo da se ministarstvo spreči u ovoj nameri. Osećam neku mešavinu besa i nemoći kada se udara na ustanovu kulture koja radi odličan posao i to od strane ovakve garniture vlasti, nepismene, neobrazovane i bezobrazne. Do sad su mi gasili kafane u koje sam voleo da idem, kada sam dvaput bio u DKSG u 10 dana, rešili su i njega da ugase.
 
:shock: Kokos predlazem ti da par puta posetis skupstinu grada ko zna :lool:
 
[url=http://beobuild.rs/forum/viewtopic.php?p=232832#p232832:te382hsd je napisao(la):
Duleja » Čet Apr 25, 2013 12:04 am[/url]":te382hsd]Idemo dalje :gobb:

http://www.odlomci.net/2009/10/slobodn-reljic-bez-istorijske-distance.html
Ne radi link. Da li je to ovo:

"Slobodan Reljić "Bez istorijske distance: Kad je Beograd bio svet..."

Nema tome decenija, a da je ovaj pusti, sumorni grad bio svetska kulturna metropola. Imena umetnika na koja ćemo podsetiti u ovom tekstu sasvim to potvrdjuju. Samo, da li to išta govori o našoj budućnosti?

Prototip stranog posetioca Beogradu devedesetih godina: visok, proćelav muškarac obučen u sivo odelo, govori fraze pripremljene u svojoj poslovnici (obično ministarstvo inostranih poslova velike sile), drži dosadne konferencije za štampu u "Hajatu". Obično se toliko zaigra da nije svestan kako je njegovo ime postalo poznato samo zato što je njemu činovniku, izmedju tolikih činovnika, dopalo da "pobesnelim Srbima" prenosi teške poruke (uglavnom pretnje) svoje moćne administracije.

Ženski tip posetioca: hrabre i namrštene dame, a odmah se vidi kako ih "sve rane ovog sveta bole". Angažuju ih UN ili Crveni krst kao portparole ili specijalne izaslanike. Njihov silazak u "svetski Ad" za TV-stanovnika Zemlje još je dirljiviji i definitivno pokazuje razliku izmedju "civilizovanog sveta", Evrope, Zapada i "remetilačkog faktora pred novim svetskim poretkom".

"Kakav je to Beograd kad je moj dolazak vest dana", pitao se pre dve godine Igor Mandić. Ovakav: destinacija "sivih odela" i "hrabrih dama". A svet, vesnik normalnog života trebalo bi da stigne posle ovih "čistača mina". Hoće li? Može li se iz ove gluve pomrčine uopšte misliti o svetlosti svetskih prestonica? Može! Tako bi se dalo zaključiti čitajući i gledajući knjigu Radovana Popovića "Slavni gosti Srbije" ("Verzal-pres, Beograd 1998). To je jedan jednostavan i uverljiv podsetnik na vreme kad je glavni grad Srbije i SFR Jugoslavije bio mesto gde su svetske kulturne veličine dolazile svaki čas i to poslom (koncerti, izdavanje njihovih knjiga, izložbe, učešće na festivalima, nastupi u pozorištima, snimanje filmova).

Uzmimo za primer 1972. godinu. Nabrajamo imena: prvi je stigao francuski marksista Roze Garodi; pa dolazi filmski svet: Vitorio de Sika, Kirk Daglas, Piter Justinov, Robert de Niro, Monika Viti, Miloš Forman, Piter Bogdanovič, Mark Danskoj, Andžej Vajda, Sergej Bondarcuk, Liv Ulman, Mišel Pikoli, Bernardo Bertoluči... "Na ovaj beogradski festival (FEST) neočekivano su došli i američki kosmonauti Dejvid Skot, Alfred Vorden i Džems Irvin - astronauti ekspedicije 'Apolo 15', koja se iskrcala na tle Meseca: oni su pozdravili bioskopsku publiku u Domu omladine pre projekcije filma 'Hod po mesecu'. Na završetku FEST-a pevali su Žilijet Greko i Al Bano.

Posle je stigao "jedan od najpoznatijih tenora svetske operske scene" Plasido Domingo, za njim slavni pijanista Svjatoslav Rihter, pa Rene Kler, "najpoznatiji francuski filmski režiser"; "u skromnom hotelu 'Šumadija' na Čukarici odseda pisac Lajoš Zilahi"; poslednjeg dana avgusta u Beogradu je Viktor Sklovski, "jedan od najvećih književnih teoretičara, uvaženi član Akademije nauka Sovjetskog Saveza, koji je prijateljevao sa plejadom književnih velikana ovog veka kao što su Sergej Jesenjin, Ana Ahmatova, Aleksandar Blok, Andrej Bjeli, Hlje*******nikov, Mejerhold, Stanislavski, Gorki, Babelj;, Mandeljštam, Ljilja Brik, Majakovski, Aragon..."; u septembru je četiri koncerta održao Rej Čarls; mesec dana kasnije sopstvenim avionom je sleteo Herbert fon Karajan, a u Beogradu ga je već čekalo 98 članova Berlinske filharmonije. Slavni dirigent "sed, vitak i bodar za razgovor" pričao je: "Moja baka je rodjena i živela u Srbiji; srpskog porekla je i moja majka Marta koja je živela u Salcburgu." Pred Novu godinu opet je došao Plasido Domingo. To je bila prosečna, za sedamdesete godine, 1972.

Inače, odnos kulturni svet - Beograd, nije "ljubav na prvi pogled". Beograd je radom postajao svetski grad. Do šezdesetih godina ovog veka ovde su poznati stranci stizali retko. Alberta Ajnštajna je 1905. dovela žena; mladi arhitekta Šarl Zanere prošao je ladjom "na svom putu na Istok" 1911. ali to je znatno pre nego što će postati čuveni Le Korbizije; Lav Trocki je 1912. stigao kao tridesetogodišnji izveštač o zbivanjima u Balkanskim ratovima; Džon Rid će ovde biti (1915) pre nego što je napisao "Deset dana koji su potresli svet".

Pored neizbežne Rebeke Vest ("Crno jagnje i sivi soko") ostalo je zabeleženo da su ovde bili Migel de Unamuno, Rabindranat Tagore, Ivan Bunjin, Maksim Gorki... Od ovog poslednjeg je ostala i hvala jednom listu: "Kupim 'Politiku'. To je zamečateljan list. U njemu možeš da pročitaš sve... A ti znaš da ja poznajem sistem čitanja izmedju redova. Ali u tom listu našao sam samo to: istinu i samo istinu."

Posle Drugog rata Beograd je atašeu britanske ambasade Lorensu Darelu(posle napisao čuveno delo "Aleksandrijski kvartet") izgledao ovako: "Ljudi su poput krtica, preplašeni na smrt, snalažljivi, uznemireni. U medjuvremenu, američki i engleski levičari stižu u ovaj centar barbarstva, uporediv jedino sa najmračnijim dobom srednjovekovnog razdoblja, da bi informisali komuniste kako smo mi dekadentni i kako smo pred slomom. Hitler je bio dečja igra u poredjenju s ovim. Ako kapitalizam nije lep, onda je bar sto hiljada puta lepši, gospodskiji, slobodniji od ovoga."

Ali kako su se Tito i jugoslovenski komunisti udaljavali od Staljinovog komunizma, tako je i Beograd postajao sve privlačniji - i za Zapad i za Istok. Vec 1955. je ovde došao "najpoznatiji živi vajar sveta" Henri Mur. Savetnik naše ambasade u Britaniji Najdan Pašić i kulturni poslenik Stevan Majstorović (obojica dugogodišnji urednici NIN-a) otišli su u Murov atelje stotinak kilometara od Londona: "Mi smo, dakle, to gledali i pili smo čaj, a zatim smo mu predložili da organizujemo jednu njegovu izložbu u Jugoslaviji. On je to svesrdno prihvatio..." Mur je izjavio: "Poziv da posetim Jugoslaviju prihvatio sam s velikim veseljem. Moj prvi kontakt sa Srbijom datira još iz vremena Prvog svetskog rata, kada sam sa živim interesovanjem pratio ulogu Srba u tom ratu... Mi smo u Engleskoj čuli da se u Jugoslaviji stvara novi život i ja sam neobično zainteresovan da ga vidim..."

Evo kako se Mur susreo s "novim životom". Uglavnom je bio odlično primljen, ali onda "Narodni muzej nije smatrao zgodnim da u trenutku 'preispitivanja' prihvati nagovešteni poklon, jedno njegovo 'dekadentno' delo; a u Zagrebu i jedna nepristojnost: ideološki 'zdrava' majstorska trojka odbila je čak i da primi slavnog 'dekadentnog' kolegu."

Mur je, ipak, započeo topljenje sante socijalistickog leda. Slavnog glumca Denija Keja, koji je došao kao ambasador UNICEF-a, primio je i Josip Broz Tito. Piscima onda u posetu stizu Žan-Pol Sartr i njegova prijateljica Simon de Bovoar. Ona je izmedju ostalog zapisala: "Napustajući Beograd, bili smo zapanjeni bedom njegovih predgradja, a zatim duž prašnjavog i razrivenog puta - očajem sela..."

Godine 1957. vozom su stigli Simon Sinjore i Iv Montan, istaknuti umetnici i francuski komunisti i njih je na Dedinju primio maršal. Ona je kasnije zapisala: "Smatrajući nas članovima Partije, sa priličnom sarkastičnom zajedljivošću upitao nas je da li sada verujemo da on nije izdajnik koji se prodao imperijalizmu, kao sto su to na Zapadu govorili od 1948. do 1956."

Dašak slobode dovodi američkog pisca Vilijama Sarojana, pa slavne engleske glumce ser Lorensa Olivijea i Vivijen Li. A 1958. evo i Liz Tejlor sa trećim mužem Majklom Todom. Mužjak je "želeo da svojoj dragoj priredi neobičnu i originalnu večeru" u "Mažestiku" za dve hiljade zvanica i "zahtevao je da se izbaci sav nameštaj i da se u tom ambijentu organizuje nešto novo". I: "Na podu su bile šarenice, postavljene sofre sa tronošcima, a sve to opet dekorisano prizrenskim peškirima, o zidovima su bile anterije sa oružjem (kremenjače, jatagani). A na plafonu, naravno, ona crvena paprika. Tod je bio oduševljen..."

Samo što je Holivud otišao, avangarda dolazi: Semjuel Beket, pisac "Čekajuci Godoa", "škrt u izjavama, ali retko nekonvencionalan... podvlači da je posebno impresioniran vedrom i toplom atmosferom Beograda".

Posle je svirao "najveći džez muzičar XX veka" Luj Armstrong zvani Sačmo, pa držao predavanje Rolan Bart "pisac kapitalnih studija o Rasinu, mitologiji, Lojoli." Američki pisac Erskin Koldvel je o boravku u Beogradu (1961) znatno kasnije pričao: "Tada su mi bili potrebni susreti s ljudima koji me neće tretirati površno kao što mi se to kod nas dešavalo, s ljudima koji satima sede za stolom i druže se, pevaju neke pesme i uvek imaju strašno mnogo da kažu. Taj beogradski period je prosto izlečio moju dušu..."

Andžej Vajda, poljski režiser, Beograd vidi kao "fantastičan evropski grad, povezan sa svetom". "Poneo sam još jednu ideju za film: Sarajevo 1914. i priču o mladićima koji su izvršili atentat na Ferdinanda. Mislim da sam tu temu dobro razumeo i da razumem te mladiće. Ti su likovi veoma bliski poljskoj literaturi, Mickijevicu, Vispjanskom, bliski davnoj naivnoj fantaziji o tome kako se društvo može izlečiti plemenitošću i totalnim davanjem sebe za pravu stvar." Nekoliko godina kasnije Gavrilo Princip i "Mlada Bosna" će očarati i Orsona Velsa. "Glavni izvor bila mu je knjiga njegovog prijatelja Vladimira Dedijera - njega je Vels uzeo za saradnika na izradi scenarija." (Nijedna ideja, nije ostvarena).

Erih From, glasoviti psihoanaliticar, koji je od 1933. živeo u SAD, posle posete Beogradu piše tada mladom psihologu, pre godinu dana preminulom dugogodišnjem uredniku NIN-a Ljubi Stojiću: "Bio sam srećan kad sam ga dobio (pismo) jer sam pomalo počeo da brinem zbog Vašeg nejavljanja... Bilo je veoma ljubazno što ste me pretplatili na Jugoslovenski pregled i s nestrpljenjem očekujem da ga dobijem... Očekujem da ću se ovde, u februaru, sresti sa profesorom Petrovićem (Gajom) iz Zagreba. Pozvao sam ga da održi nekoliko predavanja na Univerzitetu. Takodje sam u kontaktu sa profesorom Markovićem (Mihailom)... Kako je profesor Rot (Nikola)? Da li je primio knjigu koju sam mu poslao?... Molim Vas pišite mi opet..."

"Dolazak (Igora) Stravinskog bio je za Beograd veliki kulturni dogadjaj", ali već sledeće godine tu su bili glasoviti majstor violončela Mstislav Rostropovič i njegova supruga operska diva Galina Višnjevska, pa jedna od najvećih balerina svih vremena Maja Pliseckaja, kompozitor Dmitrij Šostakovič, nenadmašni pijanista Artur Rubinštajn.

Alfred Hičkok, pošto je u Monaku obišao svoju filmsku ljubimicu Grejs Keli, doleteo je u Dubrovnik, pa u Beograd. Kad je obišao Kalemegdan govorio je: "Koliko ste vi tek imali da gradite kad se zna da su bombardovali i Nemci i saveznici. Lako je drugim velikim gradovima Evrope da se hvale svojom lepotom... Imate lep mali zoo vrt. Samo, ne svidja mi se što velikog slona držite vezanog! Zamolite upravu, ako može i u moje ime - da slona oslobode... Kazali su mi da je u vreme bombardovanja i zoološki vrt bio porušen i da su životinje bile pobegle na ulice, ali da su se same vratile nazad... Stvarno lepa priča - ne znam da li je istinita..."

Kad je 1965. gostovao pesnik Jevgenij Jevtušenko "prvi put se u Beogradu tražila karta više za neko književno veče... Medju srećnicima koji su ušli bila je i glumica Džeraldina Čaplin, kćerka slavnog komičara, koja je u to vreme snimala film u Košutnjaku."

Nobelovca Sola Beloua Beograd je vratio u detinjstvo: "Kao što znate, moji roditelji došli su iz Petrograda u Montreal. Varšava i Beograd bili su prvi slovenski gradovi koje sam video u životu. Stigao sam u Beograd zimi i video svoje detinjstvo: ulice zatrpane snegom, lica slična kao u Americi moje mladosti. Bilo je to vrlo dirljivo..." Te 1968. Bert Lankester je u Klubu književnika "išamarao svoju ženu, zbog ljubomorne scene koju mu je napravila", a Alberto Moravija kao novinar rimskog nedeljnika "Espreso" došao da razgovara sa Kočom Popovićem.

Krajem šezdesetih Beograd je već pomalo "razmažen" i poćinje da "bira". Tako je Mario del Monako, "čuveni italijanski tenor u šestoj deceniji života, koji ne peva kao nekad", od aerodroma do hotela prevezen u običnom "kombiju", a Djuka Elingtona na aerodromu je "dočekao Veliki džez orkestar Radio Beograda i odsvirao njegovu kompoziciju 'Uzmi voz A'." Ali i gosti su imali svoje zahteve. Mikis Teodorakis je došao sa sekretarom grcke KP i "insistirao na političkoj poseti, tražio telohranitelje, policijsku pratnju na motorima".

Jedan od najuglednijih pisaca sveta Robert Grejvs ("Ja, Klaudije", "Zlatno runo", "Grcki mitovi") je oktobra 1970. u Beogradu pošao u bioskop da vidi film "Grk Zorba". Novinarima je pričao: "Reč Serbia od velikog je značaja u mom životu. Jula 1914. moj prijatelj Džordz Malori provirio je na moja vrata i povikao: 'Serbia je zaratila!' Od tog trenutka svet se iz korena promenio!"

Nepravda prema Mariju del Monaku je, ipak, "ispravljena": već 1971. je pevao dve večeri i bio tretiran kao živa legenda. A i Ela Ficdžerald, koja je 1961. pevala pred polupraznom salom Doma sindikata, doživela je ovacije.

Sedamdesetih godina Beograd je, zaista, svetski kulturni centar. Detaljno nabrajanje imena u ovakvom tekstu gubi smisao, ali evo ih jos nekoliko: Ežen Jonesko je došao kod Mire Trailović da poseti "teatar koji je prvi u Jugoslaviji izveo jedno moje delo"; svirao je najveći gitarista sveta Andreas Segovija; bili su Frensis Ford Kopola, reditelj "Kuma", Bulat Okudžava, "sovjetski ekvivalent Boba Dilana", slavni engleski reditelj Piter Bruk, slavni ruski reditelj Jurij Ljubimov, češki režiser Jirži Mencl ("Strogo kontrolisani vozovi"), Šarl Aznavur, Pjer Paolo Pazolini, Klaudija Kardinale, Hans Magnus Encensberger, prva violina sveta Jehudi Menjuhin, pisac svetskih bestselera Džon Apdajk, Gream Grin, Bernardo Bertoluči ("XX vek"); plahoviti Roman Polanski je u ljutnji - zato što je najavljeno da će njegov film "Tesa" biti prikazan uz simultano prevodjenje, a ne titlovan - otišao iz grada; knjiga Česlava Miloša "Zarobljeni um" važila je za "bibliju jugoslovenskih intelektualaca"..."

Različito su stranci videli Beograd. Ali za kraj ove priče - u nadi, ipak, da se ovaj grad i ova kultura mogu vratiti na mesto gde su ne tako davno bili - citiraćemo veliku filmsku zvezdu Džeka Nikolsona: "U Beogradu sam prvi put. (Bilo je to 1973.) Došao sam i zato što nikad još nisam bio u ovoj sredini, na istoku Evrope. Za kratko vreme sam utvrdio dve stvari, za mene vrlo važne: jede se izvrsno, a pristup filmovima je mnogo intelektualniji nego u Americi."
 
[url=http://beobuild.rs/forum/viewtopic.php?p=350378#p350378:28456peb je napisao(la):
Drakche » Sub Sep 26, 2015 9:22 am[/url]":28456peb] Kada kazem "u gradu" mislim na najuzi centar grada u kom su smestene sve kulturne institucije, pozorista, galerije, muzeji. itd. Sto znaci da neko ko zeli da svoj zivot obogati raznim kulturnim desavanjima mora da ode do centra grada. To cini postojeci "svet kulture" konzervativnim (bez obzira da li je tradiconalna ili moderna umetnost u pitanju) i prakticno obezbedjen samo za "privilegovane", a ne za sve ljude, kao sto po pravu i definiciji jeste.
Ispada da su predgradja mesta samo za zivotarenje i nista drugo, posao, skola i eventualno neko udruzenje za upraznjavanje nekog hobija.
Ako se nesto cini to ostaje na novou samoinicijative samostalnih gradjana, retko kada vidljivo i dostupno za ostale.

Mnogi koji ne žive u centru rade u centru, odlaze u kupovinu pa, ako već moraju u centar na posao, ako već žele u centru da se ponove, neka izvole u centar da se duhovno nadgrade.

Jasno je šta podrazumeva jedna kulturna institucija, npr. pozorište, i koje sadržaje objekat mora da ima? Hoće li prigradska naselja moći da obezbede takav prostor da se izvede baletska, pozorišna predstava, klasična muzika i sl.? Naravno da neće. Kako će uskladiti repertoar sa centrom? A šta im se može ponuditi? Ništa do lokalnih amaterskih grupa.

Tvoj predlog bi se mogao realizovati kada su u pitanju izložbene galerije gde je potreban slobodan prostor dok se samo eksponati menjaju i ne zahteva ništa do golih zidova. Čak ni bioskop, ako nije dobro tehnički opremljen, ne može dati dobru projekciju.

Kome je do kulture tome daljina neće biti prepreka.
 
Moj stav mozda zvuci malo radikalnije, ali mislim da ima smisla u cilju promovisanja kulturnih sadrzaja van centra grada.
Imamo np. jedan Novi Beograd od oko 200 hiljada ljudi, puno prostora, a malo kulturnih sadrzaja. Kada bi neka kulturna desavanja tipa pozoriste, klasicni koncert, vece izlozbe itd. bila u neposrednoj blizini ljudi, onda bi se ljudi iz te okoline vise i interesovali za kulturu, umesto da to podrazumeva citav nespontani ritual odlaska u centar grada.. Tu je, onda, i neka vrsta nezavisnosti i diverznosti celokupne gradske kulturne ponude, jer imamo vise mesta gde se nesto stvara, vise ideja itd.

Ja se pitam - sa je sa svim tim domovima kulture koje imamo po periferijama i provincijama? Ako se nesto i desava, ti su mahom neki folklorni sadrzaji, po neka amaterska predstava, retke projekcije filmova ili izlozbe klasicnog slikarstva lokalnih umetnika. Barem da je i to, nego prostori mahom zvrlje prazni i propadaju, omladina je nemotivisana, a u principu sve mogu da hoce.

Hocu reci, ljudima treba pribliziti neke modrnije, alternativnije, za njih nesvakidasnje stvari u svim sredinama, jer je to bitno za opste obrazovanje.
Kultura ne sme biti centralizovana, niti privilegija onih koji zive u centru.
 
[youtube]https://www.youtube.com/watch?v=r0XFswrPwoc[/youtube]
 
Са отварања изложбе Горана Јанковића "Смисао", 23. маја о.г. у Културном центру Чукарица.

Pogledajte prilog 12
Господин Јанковић и госпођа која је отворила изложбу.
Pogledajte prilog 11
"Свест" и "Савест"
Pogledajte prilog 10
Pogledajte prilog 9
"Тарабе", скулптура у дрвету
Pogledajte prilog 8
Pogledajte prilog 7
Pogledajte prilog 6
Pogledajte prilog 5
Pogledajte prilog 4
"Адам"
Pogledajte prilog 3
"Ева" (нешто ми је мутњикава)
Pogledajte prilog 2
Pogledajte prilog 1
"Небеска врата"


Изложба ће бити отворена до 04. јуна о.г.
Препоручуујем. :)
 
Kažu nema više filmskih projekcija ali ima pozorišnih predstava u zgradi Kulturnog centra na Čukarici, nekadašnjem bioskopu Palas Šumadija.
Detaljno: http://www.politika.rs/sr/clanak/391405 ... u-Sumadija
Nakon jučerašnje predstave higijeničarka čisti daske koje život znače. Eto, i ja kročih ko zna koji puta na daske koje život znače, a juče premijerno na ove:

Pogledajte prilog 1
 
Baš mi juče brat pokazuje sliku sličnu ovoj, samo što su na slici bili on i drugarica u Fontani. Bili su jedini posetioci filma Han Solo u večernjem terminu.

Ne znam koja je budućnost bisokopa tipa Fontana, tj, bioskopa koji imaju samo jednu salu.
 
Ксенија одушевила си ме!
Док је био бисокоп, грејање је било са калориферима..Чије власништво је простор?
 
abrines,
Prostor je u vlasništvu opštine, tačnije Poslovnog prostora GO Čukarica a ko je zakupac ne znam, možda je sve u njihovoj režiji. Raspitaću se pa javljam.
 
Devedesetiprve sam čak i nastupio na toj sceni. Hvala za ove slike.
 
Vrh