"Почетком 1903. године, угледни београдски трговац и банкар Божа Радуловић, по повратку из Беча, одлучује да увезе први аутомобил у Србију. Страхујући од саме помисли да би могао истим да управља, обраћа се свом пријатељу, фотоцинкографу Сретену Костићу, у нади да ће овај постати његов шофер. Наравно, господин Срета није ни знао шта та реч значи, али се одважио, те је прихватио понуду коју је добио првенствено због завидног умећа у занату којим се бавио. Како је имао мирне, прецизне и спретне руке, Радуловић га је сматрао најадекватнијим за нови посао.
Трећег априла 1903. године, возом из покрајине Nesselsdorf надомак Беча, рано ујутру стиже истоимени модел аутомобила. Возило је било марке Nesselsdorf, модел B. Break, произведенo у Чешкој (Копривнице, фабрика вагона, касније позната под називом Татра). Први увезени аутомобил је имао шест седишта. За разлику од данашњих произвођача који се утркују у креативности и садржају пакета опреме, пре 111 година основна опрема уз аутомобил је био “фабрички шофер”. Произвођач је уз возило слао шофера који би 45 дана обучавао власника шоферском занату али и основама механике возила, након чега би се дотични стручњак вратио у централу. Господин чије име није познато, обучио је првог српског шофера Сретена Костића.
По испоруци, одмах је обављена прва вожња. Аутомобилом је управљао поменути Немац, док су Божа, Срета и њихови пријатељи заузели преостала бочна места. Курблањем се испред Железничке станице зачуо необичан али страховит прасак, тако да су пролазици у чуду посматрали кочију без коња, опремљену двотактним боксер мотором. Вожња се наставила Немањином улицом, затим су скренули у Кнеза Милоша, одакле су продужили до крајњег одредишта, Топчидера. Како је тада забележио Костић, прва вожња је прошла добро, али уз додатне коментаре реакција пролазника: “Понеко је разрогачио очи, понеко се прекрстио слутећи да се срео са нечастивим”.
Касније су се, у сеоским пределима, суочавали са конкретнијим реакцијама: “Један пастир, чувши хуку аутомобила, побегао је главом без обзира, оставивши стадо оваца. Приликом једне предвечерње вожње једна сељанка се толико уплашила од светлости фарова да је пред кола стала као укопана, вичући и млатарајући рукама све док шофер није угасио светло”. Како бележи магазин “Аутомобил”, сутрадан се причало: “Прође аждаја кроз наше село, светле јој очи надалеко и брекће, а цепа све што јој стане на пут!”.
Друго возило је довезено у Београд 20. априла исте године. Радило се о возилу Mauer Union са водом хлађеним, напред постављеним, V мотором. Власник овог возила је био Младен Љубинковић, такође београдски трговац. Трећи аутомобил, марке Dark, је купио очни лекар др Ђорђе Нешић.
Први сервис за моторна возила је отворен у Крагујевцу (Тополивница), 1904. године. Ово представља значајан податак, јер је Србија купила у Цириху десет возила, за потребе војске. Радило се о осам возила од 2,5 тоне и два возила од 4 тоне укупне масе. Мотори су били четвороцилиндрични од 24-30 КС. Од значаја је указати на чињеницу да су до 1910. године купована возила од европских произвођача, са помоћним платненим кровом, а 1911. године је увезено и прво возило из САД. Тада је, наиме, инж. Андра Ристић увезао возило марке Ford – Т. Тих година почиње масовнија куповина путничких возила и у унутрашњости Србије. Први санитетски аутомобил је купљен 1911. године. У том периоду у Београду саобраћа и први такси, а 1912.-те године и први аутобуси. За потребе Војске, 1913. године увезена су теретна возила марке Opel и Kisseia и Jeffereu. Први светски рат је затекао војску Србије са основаном Аутокомандом у Крагујевцу, 1914. године и око 150 возила. Током првог светског рата, уништена су сва возила која је Србија имала. Треба забележити и то да је 1915. године Бора Поповић из Ниша купио Форда из 1912. године, који је отпремљен на Солунски фронт 1915. године, а 1918. враћен у земљу. Од значаја је истаћи да је више возила војска Србије довезла по повратку из рата. То су, углавном, били модели Ford-а и Cadillac-а.
25. јул 1922. године је званичан датум оснивања Српског аутомобилског клуба. Након годину дана, чланови оснивачког одбора на челу са једним од пионира српског аутомобилизма, Радованом Саватићем, успели су да скрену пажњу јавности и администрације на потребу за оваквим удружењем. Један од резултата представља аудијенција трочлане комисије Клуба у Двору, 26. новембра 1922. Представници Клуба су знали да их дочекује страствени аутомобилиста и врхунски возач – краљица Марија. Својим угледом, који је заслужила друштвеним активизмом и достојанством, а не самом позицијом, жена краља Александра је прихватила улогу покровитеља Српског аутомобилског клуба. Некада девојачки принцеза од Румуније, за разлику од свог супруга (чији је чест шофер била), дивила се аутомобилима, а изазивала је дивљење начином на који је њима управљала. Краљица Марија је најчешће возила аутомобиле марке Delage, исте оне у чијем је кабриолету 09.10.1934. у Марсеју убијен њен супруг. Прве ауто-трке су у Србији биле организоване у Београду 1923., а прве међународне трке 1939. године око Калемегдана.
Прве аутомобиле у Младеновцу купили су око 1925. године Светомир Обрадовић Штрцко, који је био и први таксиста у вароши (имао је Форда), Миленко Јанковић, Јанко Баџак, Савић... Први Младеновчанин са возарском дозволом био је Светислав Ковачевић, железнички радник који је 11. марта 1918. године положио “возарски испит”. Дозволу му је потписао пуковник Владимир Дероко.
Ево и фотографија са београдског сајма 1938. године као и доказ да Југо Фиат није послератни изум (фотографија је из 1928. године)."
https://www.facebook.com/groups/biojednomjedanbeograd/permalink/1978674212156779/
Искрено нисам знао да постоји овако стар ватрогасни камион у Србији а ватрогасци су ми рекли да неко ДВД у Војводини има и старији.
