И тада, као и сада, стање на терену било је различито, од места до места, од установе до установе. И сада, од када је у Уставу дефинисан српски службени језик, имате свакојака изврдавања да се поштује бар та уставна одредба. У школама на свим нивоима има и даље учитељица, наставника и професора који причају да је ћирилица застарела, да треба да стремимо савременом свету, и пишу на радном месту према свом нахођењу, као да Устав и закони не постоје. Све до Електронског дневника, у којем су скоро сва изворна упутства за његово коришћење у латиници, а има и ученичких података тако унетих, које је тешко накнадно исправити. Исто је са списком ученика који су добили државну стипендију, а који Министарство просвете званично доставља школама, а школе званично објављују у својим холовима. Исто је с већином дописа које Министарства званично шаљу путем факса или ел. поштом
Ипак је, дакле, реч о успоменама и сећањима, и тако ће остати све док се нека од силних установа не позабави тим питањем на објективан начин. Невероватно је, али истинито, да током деценија откако је српском језику, на недемократски начин, без референдума, промењено име и у њега уведено још једно писмо и одређене промене у речнику, нико ни у САНУ, ни на институтима, нити на Универзитету, ни у Народној библиотеци, ни у Матици српској, ни било где другде, нити било ко други, није обрадио тај део историје српског језика. Нико није за толике деценије спровео чак ни истраживање колико грађана користи које писмо, а могло је лако и без икаквог трошка и путем додатног питања у државним пописима грађана. Тако се не би баратало утисцима и успоменама, већ подацима. Некоме вероватно не би ишло у прилог да утврди да би, рецимо, 1961. године, попис показао да преко 90 посто грађана Србије пише ћирилицом, и да им не треба никакво друго писмо у језику.
Моја лична сећања кажу да је телевизија прешла до средине деведесетих година скоро у потпуности на латиницу (национална, државна!), да су скоро све новине и часописи то урадили (сем Политике и Новости, с тим што је већина њихових других издања то урадила, а она која нису су почела да се усмеравају ка промени, на пример - одлично се сећам - "Илустрована политика"). Ви данас немате као доказ из одређеног раздобља ниједан спортски лист, или музички, или за моду, кућу, чак и за енигматику, да је српски у то време имао ћирилицу! Безброј пута сам чуо у државним надлештвима како је ћирилица застарела, хегемонистичка, како је инсистирање на њој глупост, замлаћивање, безобразлук, губљење времена ... Неке јавне личности (сликар Милић од Мачве) су јавно осуђиване због спомињања ћирилице као националисти. Десанка Максимовић и многи други писци нису имали избора - куцали су своја дела и кореспонденцију латиницом јер су ћириличке машине избачене из употребе (и производње!!!) и замењене латиничким. Основно право на име на матерњем језику ми је систематски погажено кроз лична документа (ЛК, возачка, саобраћајна, пасош, изводи из матичних књига, разне чланске картице) које нисам могао ни на захтев да добијем на СВОМ српском језику. Неке од њих до данас. Основно право и обавеза да је на потрошачким производима, на гаранцијама, уговорима, рачунима, упутствима за употребу ... - текст на језику државе у којој се роба и услуге продају - ни данас није испуњено! Ако је нешто равноправно, као што су деценијама причали, треба да постоји могућност избора. Код нас је то равноправно у скоро свим случајевима подразумевало - само једно. Нема српске ћирилице.
Није било начина, инстанце, суда, на којима сте могли да остварите право на матерњи српски језик. Ни да се одбраните од увреда и понижења, јер су долазили управо од државе. Држава Србија ја с увођењем компјутерске технологије унела све личне податке у базе на - латиници. Тако је и данас - када одштампам садржај своје ЛК, све сем имена је на неслужбеном језику. Колико су деценија српски старци који су били писмени само на ћирилици од пре рата, били практично ослепљени таквом државном политиком, јер нису могли да читају своја решења, документа, рачуне, натписе на производима, упутства за употребу на лековима ....?
Послератна историја српског језика је историја тешког наметања, понижења, ућуткивања и увреда свих оних које држава није појањичарила кроз своје системе. Већину на крају јесте, јер су прихватили туђе, окупаторско, као своје. И сада га бране здушније, као по правилу сви конвертити, него што су они идеолошки и политички непреверени бранили своје.
Ипак је, дакле, реч о успоменама и сећањима, и тако ће остати све док се нека од силних установа не позабави тим питањем на објективан начин. Невероватно је, али истинито, да током деценија откако је српском језику, на недемократски начин, без референдума, промењено име и у њега уведено још једно писмо и одређене промене у речнику, нико ни у САНУ, ни на институтима, нити на Универзитету, ни у Народној библиотеци, ни у Матици српској, ни било где другде, нити било ко други, није обрадио тај део историје српског језика. Нико није за толике деценије спровео чак ни истраживање колико грађана користи које писмо, а могло је лако и без икаквог трошка и путем додатног питања у државним пописима грађана. Тако се не би баратало утисцима и успоменама, већ подацима. Некоме вероватно не би ишло у прилог да утврди да би, рецимо, 1961. године, попис показао да преко 90 посто грађана Србије пише ћирилицом, и да им не треба никакво друго писмо у језику.
Моја лична сећања кажу да је телевизија прешла до средине деведесетих година скоро у потпуности на латиницу (национална, државна!), да су скоро све новине и часописи то урадили (сем Политике и Новости, с тим што је већина њихових других издања то урадила, а она која нису су почела да се усмеравају ка промени, на пример - одлично се сећам - "Илустрована политика"). Ви данас немате као доказ из одређеног раздобља ниједан спортски лист, или музички, или за моду, кућу, чак и за енигматику, да је српски у то време имао ћирилицу! Безброј пута сам чуо у државним надлештвима како је ћирилица застарела, хегемонистичка, како је инсистирање на њој глупост, замлаћивање, безобразлук, губљење времена ... Неке јавне личности (сликар Милић од Мачве) су јавно осуђиване због спомињања ћирилице као националисти. Десанка Максимовић и многи други писци нису имали избора - куцали су своја дела и кореспонденцију латиницом јер су ћириличке машине избачене из употребе (и производње!!!) и замењене латиничким. Основно право на име на матерњем језику ми је систематски погажено кроз лична документа (ЛК, возачка, саобраћајна, пасош, изводи из матичних књига, разне чланске картице) које нисам могао ни на захтев да добијем на СВОМ српском језику. Неке од њих до данас. Основно право и обавеза да је на потрошачким производима, на гаранцијама, уговорима, рачунима, упутствима за употребу ... - текст на језику државе у којој се роба и услуге продају - ни данас није испуњено! Ако је нешто равноправно, као што су деценијама причали, треба да постоји могућност избора. Код нас је то равноправно у скоро свим случајевима подразумевало - само једно. Нема српске ћирилице.
Није било начина, инстанце, суда, на којима сте могли да остварите право на матерњи српски језик. Ни да се одбраните од увреда и понижења, јер су долазили управо од државе. Држава Србија ја с увођењем компјутерске технологије унела све личне податке у базе на - латиници. Тако је и данас - када одштампам садржај своје ЛК, све сем имена је на неслужбеном језику. Колико су деценија српски старци који су били писмени само на ћирилици од пре рата, били практично ослепљени таквом државном политиком, јер нису могли да читају своја решења, документа, рачуне, натписе на производима, упутства за употребу на лековима ....?
Послератна историја српског језика је историја тешког наметања, понижења, ућуткивања и увреда свих оних које држава није појањичарила кроз своје системе. Већину на крају јесте, јер су прихватили туђе, окупаторско, као своје. И сада га бране здушније, као по правилу сви конвертити, него што су они идеолошки и политички непреверени бранили своје.
