IN MEMORIAM
- Začetnik teme Goldstein
- Datum pokretanja
astrodule
Professional
Najprepoznativljiviji glas našeg radija. Tačno se oseća žar kada on vodi emisiju. Boja glasa koja se nije menjala decenijama.
Пантограф
Professional
- Učlanjen(a)
- 23.04.2012.
- Poruke
- 18.992
- Pohvaljen
- 40.940
Eh, nažalost, piloti obično ne žive dugo. Na kraju svoje letačke karijere, pre deset godina, Modli je imao udes na Braču - kopilot je bio moj drug iz srednje škole - i tada ga je Bog pogledao, kao i sve u avionu.
Slava mu, bio je legenda.
Slava mu, bio je legenda.
Не разумем. Човек се звао Ђоко Вјештица, па је акузатив "Ђоку Вјештицу".
Игоре, немојмо бити неозбиљни, уклањај ову цензуру. Не може човеково име бити непристојно, поготово не име човека који једна од легенди Београда. Ко је бу****, па га тако схвата, ко му је крив. Нормални људи у имену славног новинара не виде ништа скарадно.
Игоре, немојмо бити неозбиљни, уклањај ову цензуру. Не може човеково име бити непристојно, поготово не име човека који једна од легенди Београда. Ко је бу****, па га тако схвата, ко му је крив. Нормални људи у имену славног новинара не виде ништа скарадно.
Blade
Advanced
- Učlanjen(a)
- 24.11.2015.
- Poruke
- 2.448
- Pohvaljen
- 1.521
Jel moguce da niko nije spomenuo Desimira Stanojevica (1950 - 2020), cuvenog Vuleta iz serije ,,Srecni ljudi"?
Bio je vise pozorisni, nego filmski glumac, pa ga publika ne pamti po jos nekoj vecoj ulozi, osim Vukasina Golubovica u seriji ,,Srecni ljudi". Pored toga, bio je i pevac.
Pomenuta serija je obelezila njegovu glumacku karijeru, u kojoj, je bio glavni medju glavnim likovima, ako moze tako da se kaze. Inace serija koja je vrlo realno opisala stanje u nasem drustvu tada, a ni do sada se sistem vrednosti nije mnogo promenio.
Bio je vise pozorisni, nego filmski glumac, pa ga publika ne pamti po jos nekoj vecoj ulozi, osim Vukasina Golubovica u seriji ,,Srecni ljudi". Pored toga, bio je i pevac.
Pomenuta serija je obelezila njegovu glumacku karijeru, u kojoj, je bio glavni medju glavnim likovima, ako moze tako da se kaze. Inace serija koja je vrlo realno opisala stanje u nasem drustvu tada, a ni do sada se sistem vrednosti nije mnogo promenio.
- Učlanjen(a)
- 10.01.2007.
- Poruke
- 18.702
- Pohvaljen
- 37.554
Izvor: N1.rs
Biografija velikana: Bio je sve u košarci
Počasni predsednik Košarkaškog saveza Srbije i počasni generalni sekretar Svetske košarkaške federacije (FIBA) Borislav Stanković preminuo je u Beogradu u 95. godini.
Košarka je ostala bez jednog od svojih najvećih vizionara, čoveka koji ju je zadužio kao malo ko posle njenog tvorca Džejmsa Nejsmita. I nije slučajno da je Bora Stanković primljen u Nejsmitovu „Kuću slavnih“ u Springfildu upravo na stoti rođendan košarke (1991), kada mu je i na taj način odato priznanje za sve što je do tada učinio za košarku. Ako bi u ovom trenutku u dve reči trebalo opisati Boru Stankovića, možda bi najprikladnije bilo citirati bivšeg predsednika FIBA Džordž Kilijana koji ga je nazvao - „Mister Basketball” - zato što „košarka za svoj rast i razvoj najviše duguje njemu!”
Rođen je 9. jula 1925. u Bihaću, gde je živeo do treće godine, a onda se s roditeljima preselio u Novi Sad, zbog njihovog zaposlenja. Iako postoji razlika u jednom slovu, ime je dobio po jednom od najznačajnijih predstavnika srpskog realizma, piscu Koštane i Nečiste krvi Borisavu Stankoviću. Njegova majka Marija Soudil, pravnica iz uspešne porodice iz Brna (Moravska), živela je u Bihaću (tada pod Austrougarskom monarhijom) posle emigracije svog oca. Budućeg supruga Vasilija Stankovića, advokata iz Novog Sada, upoznala je dok su studirali u Zagrebu. Tu se i rodila ljubav među njima.
Prvi sport mu je bio tenis, u kojem je kao srednjoškolac u Novom Sadu stigao do polufinala državnog prvenstva u tom uzrastu. Tenisom je nastavio da se bavi rekreativno sve dok su ga noge služile ne zaboravljajući da na mnoga putovanja širom sveta ponese i teniski pribor. Da nije bilo Drugog svetskog rata, verovatno bi imao uspeha i u seniorskoj konkurenciji. Pod okupacijom je silom prilika prešao na stoni tenis i bio prvak Beograda 1943. i 1946.
Za vreme okupacije prvi put je video košarku, na Tašmajdanu, kada mu je bilo 17 godina. Tada se upoznao sa ostalim pionirima košarke u Srbiji i Jugoslaviji, među kojima su najznačajniji bili Nebojša Popović, Aleksandar Nikolić i Radomir Šaper. Sa njima je decenijama činio „veliku četvorku” jugoslovenske i svetske košarke pomerajući granice u ovom sportu na raznim meridijanima.
Bio je sve u košarci. Igrao je za prvu, najtrofejniju generaciju Crvene zvezde (1946–48) i sa njom osvojio tri prvenstva, zatim za Železničar (1949–50) i Partizan (1950–53). Sa državnim timom je učestvovao na Prvom svetskom prvenstvu 1950. u Buenos Airesu i na Evropskom šampionatu u Moskvi 1953. Kao trener OKK Beograda (1953–65) osvojio je tri prvenstva, tri puta stizao do polufinala Kupa šampiona, a sa Oransodom iz Kantua (1966–69) postao prvi strani trener osvajač prvenstva Italije (1968). U tom timu je trenirao i neka slavna imena italijanske košarke poput Pjerluiđija Marcoratija i budućeg selektora Karla Rekalkatija.
U prvoj posleratnoj godini osvojio je titule u dva različita sporta. Bio je prvak Beograda u stonom tenisu i prvak Jugoslavije u košarci, oba puta sa Crvenom zvezdom. Sve dok nije seo na klupu OKK Beograda, faktički je bio igrač-trener, jer je još u Crvenoj zvezdi trenirao njen mladi tim. Isto je bilo i sa Partizanom, ali u seniorskom sastavu. U ekipi OKK Beograda lansirao je Radivoja Koraća kao prvu zvezdu u istoriji jugoslovenske košarke. Sve vreme, do prelaska u kancelariju FIBA u Minhenu 1969, radio je kao veterinar.
Paralelno sa trenerskom karijerom sticao je iskustva i u košarkaškoj administraciji. U KSJ je došao 1953, a zatim je od 1956. do 1966, sve do odlaska u Oransodu, bio generalni sekretar. U to vreme bio je i „tehniko” u nacionalnom timu dajući nemerljiv doprinos u razvitku reprezentacije i radu saveznog kapitena Aleksandra Nikolića.
Preloman trenutak u njegovoj diplomatsko-sportskoj karijeri bila je ponuda prvog generalnog sekretara FIBA Vilijama Džonsa da mu bude zamenik. Do te ponude došlo je na Olimpijskim igrama u Rimu 1960. Na Olimpijskim igrama u Meksiko Sitiju 1968, Džons mu je poverio da vodi košarkaški turnir. Nekoliko meseci pre toga postao je italijanski prvak s Oransodom, s kojom se naredne godine rastao zbog ponude da se preseli u kancelariju FIBA u Minhenu. Džons ga je doživljavao kao čoveka koji može da uspostavi mir u sportu, imajući u vidu hladni rat i činjenicu da je diplomatija bila pred velikim izazovima. Prepustio mu je kormilo na kongresu FIBA u Montrealu, za vreme Olimpijskih igara 1976.
Bora Stanković je uradio mnogo toga za košarku što mu obezbeđuje jedno od najviših mesta u njenoj istoriji. S njim na čelu, FIBA je ušla u svoje zlatno doba, podižući ugled i u olimpijskom pokretu i među ljubiteljima košarke privukavši pod svoj krov više od 200 država. Ali ako nešto od toga zaslužuje da bude nazvano revolucionarnim, to je svakako ujedinjenje američke profesionalne košarke s ostatkom sveta. Šansu da se obračuna sa lažnim amaterizmom (kako je isticao), protiv koga se iz sve snage borio, video je prilikom upoznavanja s komesarom NBA Dejvidom Šternom u Milanu 1984. Osvojio ga je svojim stavovima na vrlo posećenoj pres konferenciji, pa su tako zajedničkim snagama postepeno otvorili vrata FIBA takmičenja za igrače iz najbolje lige na svetu.
Kad su se američki profesionalci, predvođeni Majklom Džordanom, pojavili na Olimpijskim igrama u Barseloni 1992, košarka je ušla u novu eru. Ujedinjenje NBA i FIBA bio je, gledajući globalno, najveći potez u Stankovićevoj karijeri, iako su ga mnogi kritikovali zbog velikog jaza između „Drim tima” i ostalih reprezentacija. Međutim, on se držao toga da „možeš da napreduješ samo ako igraš protiv boljih od sebe”. I bio je u pravu. Već na Svetskom prvenstvu u Indijanapolisu 2002, Amerikanci su doživeli tri poraza, redom od Argentine, Jugoslavije i Španije, i zauzeli tek šesto mesto. Iste godine, Stanković je ulogu generalnog sekretara FIBA prepustio Patriku Baumanu. Od tog trenutka bio je počasni generalni sekretar FIBA, a u Košarkaškom savezu Srbije preuzeo je ulogu počasnog predsednika.
Kao član Komisije FIBA za evrokupove od njenog osnivanja, posle i njen predsednik, zatim kao direktor najvećih košarkaških događaja, ostvario je neverovatan uticaj na košarku. Kada je osnovan Kup šampiona (danas Evroliga) 1957. godine, bio je jedan od petorice osnivača.
Za vreme Olimpijskih igara u Seulu 1988. izabran je za člana Međunarodnog olimpijskog komiteta (MOK), na predlog tadašnjeg predsednika MOK Huana Antonija Samarana. Jedno u nizu velikih svetskih priznanja dobio je na stoti rođendan košarke 1991, kada je uvršten u Nejsmitovu “Kuću slavnih” u Springfildu (Masačusets, SAD).
Za vreme Evropskog prvenstva 2007, u madridskom predgrađu Alkobendasu, primljen je u FIBA „Kuću slavnih“ (danas se nalazi u Ženevi), koja je tada i otvorena. Odlikovan je desetinama domaćih i međunarodnih priznanja. Pored ostalog, francuskim Ordenom Legije časti, Ordenom MOK, Nagradom „Svetski sportski lider“ Sportske akademije SAD, Oktobarskom nagradom grada Beograda...
Do kraja života ostao je veran košarci i posvećen napretku košarkaške organizacije u kojoj je potekao. Kao počasni predsednik Košarkaškog saveza Srbije učestvovao je u donošenju nekih vitalnih odluka za srpsku košarku u prethodnoj deceniji.
http://rs.n1info.com/Sport-Klub/Kosarka ... sarci.html
Biografija velikana: Bio je sve u košarci
Počasni predsednik Košarkaškog saveza Srbije i počasni generalni sekretar Svetske košarkaške federacije (FIBA) Borislav Stanković preminuo je u Beogradu u 95. godini.
Košarka je ostala bez jednog od svojih najvećih vizionara, čoveka koji ju je zadužio kao malo ko posle njenog tvorca Džejmsa Nejsmita. I nije slučajno da je Bora Stanković primljen u Nejsmitovu „Kuću slavnih“ u Springfildu upravo na stoti rođendan košarke (1991), kada mu je i na taj način odato priznanje za sve što je do tada učinio za košarku. Ako bi u ovom trenutku u dve reči trebalo opisati Boru Stankovića, možda bi najprikladnije bilo citirati bivšeg predsednika FIBA Džordž Kilijana koji ga je nazvao - „Mister Basketball” - zato što „košarka za svoj rast i razvoj najviše duguje njemu!”
Rođen je 9. jula 1925. u Bihaću, gde je živeo do treće godine, a onda se s roditeljima preselio u Novi Sad, zbog njihovog zaposlenja. Iako postoji razlika u jednom slovu, ime je dobio po jednom od najznačajnijih predstavnika srpskog realizma, piscu Koštane i Nečiste krvi Borisavu Stankoviću. Njegova majka Marija Soudil, pravnica iz uspešne porodice iz Brna (Moravska), živela je u Bihaću (tada pod Austrougarskom monarhijom) posle emigracije svog oca. Budućeg supruga Vasilija Stankovića, advokata iz Novog Sada, upoznala je dok su studirali u Zagrebu. Tu se i rodila ljubav među njima.
Prvi sport mu je bio tenis, u kojem je kao srednjoškolac u Novom Sadu stigao do polufinala državnog prvenstva u tom uzrastu. Tenisom je nastavio da se bavi rekreativno sve dok su ga noge služile ne zaboravljajući da na mnoga putovanja širom sveta ponese i teniski pribor. Da nije bilo Drugog svetskog rata, verovatno bi imao uspeha i u seniorskoj konkurenciji. Pod okupacijom je silom prilika prešao na stoni tenis i bio prvak Beograda 1943. i 1946.
Za vreme okupacije prvi put je video košarku, na Tašmajdanu, kada mu je bilo 17 godina. Tada se upoznao sa ostalim pionirima košarke u Srbiji i Jugoslaviji, među kojima su najznačajniji bili Nebojša Popović, Aleksandar Nikolić i Radomir Šaper. Sa njima je decenijama činio „veliku četvorku” jugoslovenske i svetske košarke pomerajući granice u ovom sportu na raznim meridijanima.
Bio je sve u košarci. Igrao je za prvu, najtrofejniju generaciju Crvene zvezde (1946–48) i sa njom osvojio tri prvenstva, zatim za Železničar (1949–50) i Partizan (1950–53). Sa državnim timom je učestvovao na Prvom svetskom prvenstvu 1950. u Buenos Airesu i na Evropskom šampionatu u Moskvi 1953. Kao trener OKK Beograda (1953–65) osvojio je tri prvenstva, tri puta stizao do polufinala Kupa šampiona, a sa Oransodom iz Kantua (1966–69) postao prvi strani trener osvajač prvenstva Italije (1968). U tom timu je trenirao i neka slavna imena italijanske košarke poput Pjerluiđija Marcoratija i budućeg selektora Karla Rekalkatija.
U prvoj posleratnoj godini osvojio je titule u dva različita sporta. Bio je prvak Beograda u stonom tenisu i prvak Jugoslavije u košarci, oba puta sa Crvenom zvezdom. Sve dok nije seo na klupu OKK Beograda, faktički je bio igrač-trener, jer je još u Crvenoj zvezdi trenirao njen mladi tim. Isto je bilo i sa Partizanom, ali u seniorskom sastavu. U ekipi OKK Beograda lansirao je Radivoja Koraća kao prvu zvezdu u istoriji jugoslovenske košarke. Sve vreme, do prelaska u kancelariju FIBA u Minhenu 1969, radio je kao veterinar.
Paralelno sa trenerskom karijerom sticao je iskustva i u košarkaškoj administraciji. U KSJ je došao 1953, a zatim je od 1956. do 1966, sve do odlaska u Oransodu, bio generalni sekretar. U to vreme bio je i „tehniko” u nacionalnom timu dajući nemerljiv doprinos u razvitku reprezentacije i radu saveznog kapitena Aleksandra Nikolića.
Preloman trenutak u njegovoj diplomatsko-sportskoj karijeri bila je ponuda prvog generalnog sekretara FIBA Vilijama Džonsa da mu bude zamenik. Do te ponude došlo je na Olimpijskim igrama u Rimu 1960. Na Olimpijskim igrama u Meksiko Sitiju 1968, Džons mu je poverio da vodi košarkaški turnir. Nekoliko meseci pre toga postao je italijanski prvak s Oransodom, s kojom se naredne godine rastao zbog ponude da se preseli u kancelariju FIBA u Minhenu. Džons ga je doživljavao kao čoveka koji može da uspostavi mir u sportu, imajući u vidu hladni rat i činjenicu da je diplomatija bila pred velikim izazovima. Prepustio mu je kormilo na kongresu FIBA u Montrealu, za vreme Olimpijskih igara 1976.
Bora Stanković je uradio mnogo toga za košarku što mu obezbeđuje jedno od najviših mesta u njenoj istoriji. S njim na čelu, FIBA je ušla u svoje zlatno doba, podižući ugled i u olimpijskom pokretu i među ljubiteljima košarke privukavši pod svoj krov više od 200 država. Ali ako nešto od toga zaslužuje da bude nazvano revolucionarnim, to je svakako ujedinjenje američke profesionalne košarke s ostatkom sveta. Šansu da se obračuna sa lažnim amaterizmom (kako je isticao), protiv koga se iz sve snage borio, video je prilikom upoznavanja s komesarom NBA Dejvidom Šternom u Milanu 1984. Osvojio ga je svojim stavovima na vrlo posećenoj pres konferenciji, pa su tako zajedničkim snagama postepeno otvorili vrata FIBA takmičenja za igrače iz najbolje lige na svetu.
Kad su se američki profesionalci, predvođeni Majklom Džordanom, pojavili na Olimpijskim igrama u Barseloni 1992, košarka je ušla u novu eru. Ujedinjenje NBA i FIBA bio je, gledajući globalno, najveći potez u Stankovićevoj karijeri, iako su ga mnogi kritikovali zbog velikog jaza između „Drim tima” i ostalih reprezentacija. Međutim, on se držao toga da „možeš da napreduješ samo ako igraš protiv boljih od sebe”. I bio je u pravu. Već na Svetskom prvenstvu u Indijanapolisu 2002, Amerikanci su doživeli tri poraza, redom od Argentine, Jugoslavije i Španije, i zauzeli tek šesto mesto. Iste godine, Stanković je ulogu generalnog sekretara FIBA prepustio Patriku Baumanu. Od tog trenutka bio je počasni generalni sekretar FIBA, a u Košarkaškom savezu Srbije preuzeo je ulogu počasnog predsednika.
Kao član Komisije FIBA za evrokupove od njenog osnivanja, posle i njen predsednik, zatim kao direktor najvećih košarkaških događaja, ostvario je neverovatan uticaj na košarku. Kada je osnovan Kup šampiona (danas Evroliga) 1957. godine, bio je jedan od petorice osnivača.
Za vreme Olimpijskih igara u Seulu 1988. izabran je za člana Međunarodnog olimpijskog komiteta (MOK), na predlog tadašnjeg predsednika MOK Huana Antonija Samarana. Jedno u nizu velikih svetskih priznanja dobio je na stoti rođendan košarke 1991, kada je uvršten u Nejsmitovu “Kuću slavnih” u Springfildu (Masačusets, SAD).
Za vreme Evropskog prvenstva 2007, u madridskom predgrađu Alkobendasu, primljen je u FIBA „Kuću slavnih“ (danas se nalazi u Ženevi), koja je tada i otvorena. Odlikovan je desetinama domaćih i međunarodnih priznanja. Pored ostalog, francuskim Ordenom Legije časti, Ordenom MOK, Nagradom „Svetski sportski lider“ Sportske akademije SAD, Oktobarskom nagradom grada Beograda...
Do kraja života ostao je veran košarci i posvećen napretku košarkaške organizacije u kojoj je potekao. Kao počasni predsednik Košarkaškog saveza Srbije učestvovao je u donošenju nekih vitalnih odluka za srpsku košarku u prethodnoj deceniji.
http://rs.n1info.com/Sport-Klub/Kosarka ... sarci.html
умро Миша Тумбас. нисам Партизановац, али је Миша ипак био икона клуба
paradox polje
Higher intermediate
Најбољи селектор кога смо имали, штета што га је мафија скинула са позиције селектора. Нека му је вечна слава.
razgradjevinar
Advanced
- Učlanjen(a)
- 22.08.2010.
- Poruke
- 2.046
- Pohvaljen
- 3.282
o pokojniku sve najbolje, veliki respekt za veliku igracku i trenersku karijeru, zasigurno jednu od najvecih sa ovih nasih prostora.
sto se tice dela u kome je vodio nacionalnu selekciju ostace mi u secanju pre svega kao neko ko je o sebi govorio u trecem licu i kao neko ko nije umeo da prizna rezultatski neuspeh i dostojanstveno ode u legendu
slava mu
sto se tice dela u kome je vodio nacionalnu selekciju ostace mi u secanju pre svega kao neko ko je o sebi govorio u trecem licu i kao neko ko nije umeo da prizna rezultatski neuspeh i dostojanstveno ode u legendu
slava mu
Blade
Advanced
- Učlanjen(a)
- 24.11.2015.
- Poruke
- 2.448
- Pohvaljen
- 1.521
[url=http://beobuild.rs/forum/viewtopic.php?p=724780#p724780:8x7rbcnp je napisao(la):
Slava mu! Bio je odlican trener, jedan od onih domacih fudbalskih radnika, koji je stvarno valjao u svom poslu. Po meni je bila velika greska, sto mu posle 2010. godine i tadasnjeg prvenstva, nije pruzena nova sansa. Samo to sto je odveo reprezentaciju na prvenstvo je bio uspeh, kao sto je i sada. Ali mi smo vec videli svoju reprezentaciju u sledecoj fazi, racunalo se na pobede protiv Gane i Australije, a poraz od Nemacke, a sve je doslo kontra.Da se kaze da sa Ganom nismo imali srece, ali posle pobede nad Nemackom, ocekivalo se da je Gana bila trenutak lose igre i da cemo sa Australijom izaci kao pobednici, ali ne. Greske se lako ustaljuju, ali tesko ispravljaju. I mislenja sam da je Antic ostalo selektor do sledeceg takmicenja, krenulo bi nam na bolje, podigla bi se lestvica onoga sto za nasu fudbalsku reprezentaciju smatramo uspehom.
Ode i glumac Milija Vuković, najpoznatiji po ulogama Doktora Krsmanovića u "Srećnim ljudima" i prijatelja Mitra u "Selo gori, a baba se češlja".